Ksenija Atanasijević spada među najumnije ljude srpske istorije, međutim uz njeno ime ne dolazi slava koju ona vrlo pravično zaslužuje kao prva Srpkinja koja je postala doktor nauka i univerzitetski profesor.
Godine 1894. Ksenija Atanasijević rođena je kao šesto dete građanske porodice u Beogradu. Njena majka Jelena Atanasijević umire na porođaju, a dvanaest godina kasnije i njen otac dr Svetozar Atanasijević. Nakon njegove smrti, o Kseniji brine njena maćeha Sofija Kondić, koja je predavala u Višoj ženskoj školi. Od nje je čula prva predavanja o filozofiji, prema kojoj je odmah ispoljila veliku naklonjenost. Najbolji prijatelj u detinjstvu bio joj je pesnik Rastko Petrović, čija sestra je čuvena Nadežda Petrović koja je Kseniji predavala crtanje u Državnoj ženskoj gimnaziji.
Nakon završavanja gimnazije sa vrhunskim ocenama, na preporuku njene profesorke filozofije Nade Stoiljković ona upisuje filozofski fakultet.
Prva žena doktor nauka beogradskog univerziteta
Godine 1918. Ksenija Atanasijević je upisala čistu filozofiju sa klasičnim jezicima u klasi čuvenog filozofa i matematičara profesora Branislava Petronijevića. Četiri godine kasnije Ksenija je diplomirala sa vrhunskim ocenama iz svih predmeta, a pored toga tečno je govorila nemački, engleski i ruski jezik. Dobro se služila i italijanskim, dok je odlično poznavala klasične jezike: grčki i latinski.
Već pri kraju redovne četiri godine, Ksenija Atanasijević posvećuje se izradi doktorata čija teza je bila — Brunovo učenje o najmanjem. Radove velikog filozofa Ksenija je smatrala za konfuzne, ali njoj velike i nove. Stoga, kako je njena teza bila jedinstvena, ona odlazi u Ženevu u potrazi za potrebnim spisima.
U ispitnom odboru filozofskog fakulteta, pored Petronijevića, bili su i profesori Dragiša Đurić, Nikola Popović, Veselin Čajkanović i Milutin Milanković.
Godine 1922. Ksenija Atanasijević postaje prva žena doktor nauka beogradskog univerziteta. Već u oktobru iste godine počinje da radi kao profesor u Drugoj ženskoj gimnaziji, čekajući da bude izabrana u zvanje docenta. Taj predlog podneo je profesor Branislav Petronijević, koji je prihvaćen u oktobru 1923. godine za predmet — Istorija klasične filozofije.
Borba na fakultetu
Par godina nakon što je postala docent, počele su neobične muke za Kseniju na filozofskom fakultetu. Mnogi danas ove konflikte smatraju kao jednu vrstu vrlo rane feminističke borbe (imajući na umu da je feministički pokret u Srbiju stigao sedamdesetih godina prošlog veka).
Kritičko razmišljanje i sloboda duha Ksenije Atanasijević podstrekli su je da iskaže stavove o knjizi dr Nikole Popovića Tri predavanja iz filozofije, koji svakako, nisu bili poželjni. Uvređen profesor je žestoko odgovorio na Ksenijinu kritiku, što je eventualno rezultiralo polemikom koja je trajala dve godine. Zaključkom da je cenjen u Nemačkoj rad o kojem je reč, profesor Branislav Petronijević bira stranu, a time i stavlja tačku na raspravu.
Ksenija Atanasijević je 29. marta 1928. godine jednoglasno izabrana za vanrednog profesora filozofskog fakulteta za celokupnu istoriju filozofije, međutim pre nego što je odluka potvrđena od strane veća univerziteta, profesor Petronijević je podneo pretpostavku protiv takvog izbora, a zatim ju je profesor Miloje Vasić direktno optužio za plagiranje. Ova optužba izaziva lavinu neosnovanih rasprava o legitimitetu radova Ksenije Atanasijević.
Danas, zahvaljujući profesoru građanskih prava na Pravnom fakultetu Živojinu Periću, imamo kompletno objašnjen slučaj kako je najviša obrazovna ustanova jedne države kršila zakon odbacivanjem Ksenije Atanasijević sa fakulteta. Perić i još nekoliko intelektualaca je stalno na njenu stranu, poput Nadežde Petrović, Momčila Nastasijevića, Sime Pandurovića…
U njenu odbranu došao je i hrvatski filozof Vladimir Dvorniković rečima: Radilo se o citiranju nekoliko opštih istorijskih data i činjenica koje uopšte nemaju nikakvog autora, već su dokumenta opšte prirode, sadržana u istorijskim svedočanstvima enciklopedijske kratkoće… svakome je slobodno da se posluži tim istorijskim aksiomima po volji… Može li neko, na primer, da smatra plagijatorom nekoga ko kaže zemlja je okrugla. Ta konstatacija iako ima davnog autora, postala je jedna naučna podloga u vidu opšte svojine… Gospođica Atanasijević je možda kriva što je do sada dala 250 naučnih dela, originalnih i savesnih, i što je bila najmarkantniji naučnik na našoj Alma mater…To je eto mogao da bude nekima trun u oku! To je ono očajanje nemoćnog u stvaranju, očajanje koje se rezultuje potom u nipodaštavanju, ignoranciji umno moćnijeg i radno sposobnijeg. Kakva bedna slika!
Gđica Atanasijević je naučni kapacitet bez mane. Odbacivanje ove žene sa Univerziteta je u svojim razlozima neobjektivno. To je nepobitna činjenica i nepobitna bruka naše nauke…
Ova hajka trajala je dvanaest godina, mada to nije sprečavalo Kseniju Atanasijević u njenom radu, već naprotiv, ove godine su bile za nju najplodnije! Naučni opus najveće srpkinje sadrži oko 400 naučnih radova, a iza sebe je ostavila i kulturni doprinos u obliku časopisa Dan, u kojem su tekstove objavljivala velika imena poput Andrića i Crnjanskog.
Gestapo i komunisti
Kada je talas antisemitizma harao Evropom, Ksenija Atanasijević predstavljala je jak glas pacifizma i smatrala je da ne postoji moralno opravdanje za rat. Pod okupacijom za vreme Drugog svetskog rata odbila je da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu protiv komunista, mada neki njeni prijatelji jesu — poput Sime Pandurovića. Svakako nije bila tajna da su mnogi koji su to isto odbili završavali u logoru na Banjici.
Iz njenog dnevnika saznajemo da su 28. oktobra 1942. godine agenti Gestapoa upali u njen stan i izvršili pretres, a nju odveli na ispitivanje. Mnogo godina kasnije govorila je kako je odgovarala na apsurdne optužbe, poput da su se u njenom stanu održavali masonski sastanci i da je nosila partizanima u šumu oružje.
Nakon Drugog svetskog rata, koji je za Kseniju bio mučan i za vreme kojeg je vrlo često gladovala, na vlast dolaze komunisti u kojima je ona videla neku vrstu spasa. Oslobođenje je za nju značilo siguran povratak na fakultet, međutim njene nevolje se nažalost nisu tada završile.
Sve njene knjige su zabranjene, optuživana je za špijunažu i čak je na kratko bila u zatvoru. U dnevniku je takođe napisala u tom periodu: Treba češće da izlazim na vazduh. Užasan mi je ovaj neaktivni život. Moram biti veći stoičar nego što jesam…Važno je svakog dana raditi… Sve će proći — samo će ostati ono što smo stvorili, ako bude imalo vrednosti. Jer vrednost se sama sobom potvrđuje, pobeđuje sve prepreke koje joj postavljaju prilike i ljudska rđavština.
Tek 1952. godine je prekinuta zabrana za njene knjige. Od tada, nakon dugog perioda za vreme kojeg ništa nije pisala.
Povratak u javni život
Nakon rehabilitacije Ksenija Atanasijević nastavlja sa radom kao i pre i uživa u uvažavanju od strane javnosti i intelektualne elite. U međuvremenu piše i za Republiku i bivaju primećeni mnogi tekstovi, uglavnom o književnim delima Dostojevskoj, Tolstoja, Viktora Igoa, Tomasa Mana…
Godine 1972. Filosofsko društvo Srbije i časopis Filosofske studije prvi broj posvećuju Kseniji Atanasijević, što je na neki način bilo izvinjenje za prvobitni maltret u krugu filozofa Srbije, a u poznim godinama izabrana je za člana Saveta Filozofskog fakulteta kao predstavnik Filozofskog društva Srbije.
Ksenija Atanasijević umire 1981. godine u bolnici, nakon povrede glave prilikom pada u stanu. Ostaje upamćena kao jedna od najvećih mislilaca srpske istorije sa ogromnim naučnim radom i životnim delom. Kako je Ksenija rekla, nju potvrđuje vrednost njenih dela i to ništa ne može poništiti.
