Tomas Man – citati najvećeg nemačkog pisca XX veka

Tomas Man je pisac koji je zajedno sa Džojsom i Kafkom obeležio jednu književnu epohu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Dela Tomasa Mana su klasici svetske književnosti, a među njima treba istaći romane Budenbrokovi i Čarobni Breg.

Rođen je u Libeku, u porodici u kojoj nije samo on bio pisac. Naime, njegov stariji brat Hajnrih takođe je bio književnik. Tomas Man je stvorio romane, pripovetke, eseje pune simbolike i psihološke analize društvenog trenutka u kojem je živeo na kolektivnom, ali i na pojedinačnom planu. Jedan mali deo toga su i ovi citati.

Ljubav je, a ne razum, ta koja je jača od smrti.

Pisac je onaj za koga je pisanje teže nego drugim ljudima.

Govor je sam po sebi civilizacija.

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrdnije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne – propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.

Usamljenik, nenaviknut da deli sa drugima svoja gledišta i osećanja, ima mnogo žešća mentalna iskustva i manje je razumljiv od društvenog čoveka.

Mnogi ljudi imaju besmislen život. Kao da su u nekom polusnu, čak i onda kada rade nešto za šta misle da im je važno. To je zbog toga što jure za pogrešnim stvarima. Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.

Uz velikog čoveka često idu i velike greške.

Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika.

Čak i štetna istina vredi više od korisne laži.

Rat je kukavičko bežanje od mirnodopskih problema.

Kad planiramo potomstvo, moramo imati u vidu da vrline nisu nasledne.

Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija … O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja.

Iz istorijskih dela saznaje se više o istoričarima nego o istoriji.

Ljubav je izvod iz strasti.

Razum je glup pred smrću, jer on nije ništa drugo nego vrlina, a smrt je sloboda, bezobzirnost i požuda.