Neka pitanja se podvode pod filozofska ukoliko čovečanstvo još uvek nije u stanju da pruži konkretan i jednoznačan odgovor na njih. Jedno od takvih pitanja je svakako i pitanje “Šta je zlo?”, koje pored toga što zadaje muke filozofima morala istovremeno predstavlja i večitu inspiraciju umetnicima, ali i jednu od glavnih preokupacija religioznih mislilaca i teologa. Zanimljivo je da pojam zla sve do nedavno gotovo da nije imao mesto u naučnom diskursu. Ranije se tek tu i tamo u literaturi iz biologije moglo naleteti na izraz “avet prirodne selekcije” koji referira na silu koja da nas mami da isprobamo različite požude koje nam na duže staze mogu naneti patnju i bol, ali ovakvo shvatanje zla, naravno, nije ni u kakvoj vezi sa (moralnim) zlom o kome mi želimo da saznamo nešto više.
Norveški autor, Laš Svensen, u svom bestseleru “Filozofija zla” između ostalog objašnjava kako je zlo u postmodernom dobu u kome i mi živimo promenilo svoju prirodu od kada je postalo predmet proučavanja naučnika. Zlo prestaje da se posmatra kao greh i postaje delovanje različitih uzroka. Naime, u zavisnosti od toga koja nauka istražuje slučaj zla, objašnjenja će varirati od genetskih predispozicija, hemijskih reakcija u mozgu, narušenih porodičnih odnosa, društvenih, istorijskih i političkih okolnosti.
Ako pogledamo slučaj Hitlera, koji se najčešće uzima za jednog od glavnih predstavnika “nečastivih sila” uočićemo da se njegovi postupci objašnjavaju preko niza uzroka; poput problematičnog odnosa sa ocem u detinjstvu ili kasnije ljubavne veze sa rođakom Geli Raubal, pa i kompleksom niže vrednosti nastalim usled fizičkog nedostatka jer mu je navodno nedostajao jedan testis. Međutim, mnogi mislioci se ne bi složili sa ovakvim redukcionističkim objašnjenjem koje zlo u potpunosti svodi na sumu ili niz uzroka koji su prethodili činjenju ili planiranju zlodela, već naučnim objašnjenjima priznaju samo delimično važenje. Koliko god da su navedene okolnosti uticale na formiranje Adolfa Hitlera kao osobe, ne treba zaboraviti da je i on bio slobodan čovek koji je imao mogućnost da postupi drugačije, ali ipak nije.
Jedno od prvih sekularnih tumačenja prirode zla bilo je ono Hane Arent, značajne 20-ovekovne filozofkinje koja je analizirala odbranu jednog od najozloglašenijih nacista, Adolfa Ajhmana pred sudom u Jerusalimu, koji je bio optužen, a zatim i osuđen za lociranje i transport ljudi, mahom Jevreja u koncentacione logore. Njegova odbrana se bazirala na pogrešnoj interpretaciji Kantove etike dužnosti, kao i pokušaju da sebe predstavi kao običnog činovnika jednog sistema koji je jednostavno izvršavao naredbe koje su mu bile zadate. Međutim, jasno je da je Ajhman između dužnosti (činovnika) da izvršava naređenja i dužnosti (čoveka) da ne izvršava takva naređenja, izabrao da ispuni pogrešnu dužnost.
Pre Arentove mnogobrojni teoretičari su zle misli i dela svrstavali u jednu od dve kategorije: instrumentalno i idealističko zlo. Ukoliko se neka osoba i uprkos tome što vrlo dobro poznaje razliku između dobra i zla ipak prikloni zlu zbog toga što joj to donosi bilo koju vrstu koristi, ona tada čini instrumentalno zlo. Za počinioce idealističkog zla ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da znaju šta je dobro, a šta ne, jer oni čine zlo misleći da čine nešto dobro, a svoje žrtve predstavljaju kao zle. S obzirom na to da se Ajhman nije uklapao ni u jednu od navedenih kategorija, Hana Arent je skovala termin banalnost zla, kojim je želela da ukaže da ni patološke promene u psihi pojedinca, kao ni idealistička ubeđenja nisu nužan uslov za činjenje beskrajnog zla.
Ona Ajhmana opisuje kao osobu bez ličnosti koja bez imalo moći rasuđivanja prihvata parole i programe nacističke partije. Pod utiskom njegovog držanja i ponašanja prilikom iznošenja odbrane Hana Arent je zaključila da zlo ne zahteva nikakvu posebnu pokvarenost ili izopačenost, već da okidač za činjenje gnusnih zločina može da bude i “izvanredna plitkost”, odnosno potpuno odsustvo mišljenja i rasuđivanja.
Ideja o banalnosti zla naišla je na mnogobrojne kritike. Iako se Hana Arent, kao Jevrejka, zalagala za izricanje smrtne kazne Adolfu Ajhmanu, mnogi njeni sunarodnici su joj zamerali da je u svojoj oceni Ajhmana kao plitkog i banalnog bila preblaga. Oni su smatrali da ako zle ljude jednostavno poistovetimo sa banalnim, odnosno plitkim ili glupim, onda bismo bili veoma blizu odluke da njihove postupke opravdamo pod dobro znanom parolom – Treba im oprostiti, jer ne znaju šta čine.
Jedan od najpoznatijih filozofa 20. veka Žan Pol Sartr odbacuje ideju da svaki naš postupak ima bilo koji drugi uzrok sem tog da smo se mi baš za njega odlučili, već veruje da je svaki pojedinac apsolutno slobodan, a samim tim i apsolutno odgovoran za ono što jeste i šta je postao. Nijedan čovek se ne može pozvati ni na spoljašnje ni na unutrašnje uslove koji bi sa njega skinuli teret odgovornosti za činjenje bilo kog dela. Ni rasa, ni klasa, ni jezik, ni istorija zajednice u kojoj smo odrasli, ni individualni uslovi našeg detinjstva, kao ni stečene navike ne mogu biti opravdanje za naše postupke.
Iako im to sigurno nije namena, naučna objašnjenja postupaka koje karakterišemo kao zle vrlo često mogu da zvuče kao opravdanja za iste i da učine da se cela problematika oko sukoba između dobra i zla relativizuje, zbog čega je važno da se ne zaboravi da je uloga nauke da nam kaže činjeničko stanje stvari, tj. kakve stvari jesu, a zadatak filozofije, religije, a donekle i umetnosti da nam kažu kakva bi stvarnost trebalo da bude.
piše: Jovana Marić
