Čak i nakon 54 godina, prisustvo Silvije Plat je svuda, kao i njeno odsustvo. Od njene smrti 1963. godine, pojavljivali su se ljudi ili novine sa novim otkrićima o tome ko je ona bila, ili o njenom mužu, pesniku Tedu Hjuzu.
Pisci pišu romane od njene priče, čitaoci, stručnjaci i psihoanalitičari pažljivo i temeljno analiziraju njen život i rad.
Tragični život Silvije Plat
Silvija Plat predstavlja za nas tragičnu figuru uključenu u tragičnu akciju, i upravo je njena tragedija nama predstavljena kroz njenu umetnost (zbirka pesama Kolos, Arijel, roman Stakleno zvono).
Pesnikinja od malena, rano je ostala bez oca i većinu svog života se borila protiv kliničke depresije. Ambiciozna, obećavala je kao umetnik, ali već na studijama je imala posrnuća. Hospitalizovana je zbog pokušaja samoubistva, zbog čega se podvrgla i elektrokonvulzivnoj terapiji.
Njen brak sa engleskim pesnikom Tedom Hjuzom najviše je intrigirao javnost. Od prvog susreta kao ambiciozni mladi umetnici, njihov odnos bio je nabijen erotskom silom podstaknutom nasiljem. Posle dvoje dece i zlostavljanja, kako je kasnije otkriveno (nakon fizičkog zlostavljanja od strane muža Silvija je imala spontani pobačaj), ta priča se završava tragično.
Ted Hjuz je imao aferu i ostavio porodicu, nakon čega se Silvija Plat ubila, gurnuvši glavu u rernu, dok su deca spavala.
Posthumno je dobila Pulicerovu nagradu.
Silvija Plat i njena uloga u konfesionalnoj poeziji
Konfesionalni stil u poeziji se javio u Americi neposredno posle Drugog svetskog rata. Rad Roberta Louela je incirao pojavu stila, profesor kod koga su Silvija Plat i En Sekston slušale predavanja. Javio se kao reakcija na depersonalizovanu, akademsku poeziju pisaca (poput T. S. Eliota), koji su stvarali 20-ih i 30-ih godina. Oni su verovali da je poezija odvojena od svog tvorca, i da u njoj nema mesta za Ja.
Ispovedni pesnici se nisu baš pridržavali ove perspektive – pišu iz duboko ličnog ugla i ispunjavaju dela intimnim i kontroverznim detaljima iz svog privatnog života.
Ovi pesnici nisu samo prenosili svoje emocije na papir; veština i konstrukcija imale su značajnu ulogu. Iako je njihovo tretiranje poetičnog samog sebe bilo inovativno i šokantno za neke čitaoce, održavali su visok nivo umetnosti kroz pažljivu upotrebu prozodije. Privatna iskustva i osećanja u vezi sa smrću, traumom, depresijom i odnosima u ovoj poeziji apostrofirani su često na autobiografski način.
Silvija Plat se obično smatra ispovednom pesnikinjom, iako neki kritičari osporavaju njenu poziciju unutar ovog pokreta, tvrdeći da je njen rad univerzalniji nego što se obično pretpostavlja. Ipak, Arijel, objavljeno posthumno 1965. godine, bavi se vrlo ličnim problemima – samoubistvom, seksom, decom, i najdramatičnije, komplikovanim odnosom sa preminulim ocem.
Pesme kao što su Tatica i Ženski Lazar zapanjujuće su u svojoj originalnosti i brutalnosti.
Ćerka postmoderne ere
Njene Izabrane pesme objavio je Ted Hjuz 1985. U tim pesmama, njeni demoni su je nadživeli. Pokazala ih je upravo u pesmi Tatica. Slike viktimizacije – Nacisti, svastika, bodljikava žica, fašiste, đavoli i vampiri – toliko su mahnite, impozantne i prekorne, da pesma izgleda više van kontrole nego što zapravo jeste. Kada slušate njen glas koji izgovara stihove, može se osetiti da je nivo besa zapanjujući. Način na koji naglašava reči i pravi pauze između stihova, zapravo kao da oduzima moć svojim (navodnim) mučiteljima.
Međutim, psihološka kontrola samog sebe u ovoj pesmi nije tako jednostavna. Kompulsivna upotreba vokala u neizbežno privlači čitatelja na you i do koji se rimuju već u prvom stihu. Sveprisutna rima se ponavlja više od 60 puta. Neki kritičari su smatrali ovaj verbalni tik znakom poremećene psihe. Drugi su smatrali da jezik pesme neizvesno stoji na ivici verbalnog ponora – predstavljen jezivim, žalosnim u zvukom na kraju većine stihova.
I baš kao što bi kolac u vampirovo mesnato crno srce samo sprečio dalje nanošenje patnje, tako i pesnikinja, sa sećanjima na navodnu viktimizaciju koja odjekuje u svakoj slomljenoj rimi, može postići samo delimičnu pobedu nad muškarcem koji joj je pregrizao lepo rumeno srce na pola.
Ovu pesmu, Silvija Plat je napisala 12. oktobra 1962. godine – četiri meseca pre samoubistva; 15 dana pre tridesetog rođendana; na dvadesetogodišnjicu amputacije noge njenog oca (aludira se u pesmi); na dan kada je saznala da će joj Ted, navodni vampir koji joj je pio krv sedam godina, dati razvod.
Njena pobeda, kao i njen život, bili su kratkog daha. Platova je živela na krajnjoj ivici decentralizovanog postmodernog sveta u kojem ništa nije bilo apsolutno, nije bilo istinito – ništa sem bola i muke koje je otkrila u svojim fragmentiranim, zlobnim i tragično razigranim pesmama.
Na ovaj način, ona je zaista bila ćerka postmoderne ere.
Feminizam i poezija
Feminizam se odnosi na pokrete u cilju uspostavljanja i odbrane jednakih političkih, ekonomskih i socijalnih prava, kao i jednakih mogućnosti za žene. Uglavnom se fokusira na ženska pitanja, ali feminizam traži rodnu ravnopravnost.
Stoga, mnoge feministkinje tvrde da je oslobađanje muškaraca neophodan deo feminizma, pa da i njih oštećuju seksizam i rodne uloge. Suprotstavljaju se nasilju u porodici, seksualnom uznemiravanju i napadu. Feministički pokret od 1960 – 1980. godine bavio se zakonskim nejednakostima, kulturnim nejednakostima i ulogom žena u društvu. U ekonomiji zalagalo se za prava na radnom mestu, uključujući jednake plate, mogućnosti za karijeru i započinjanje biznisa.
U ovoj zagušujućoj atmosferi, žene koje postaju pesnici ili pisci bilo je veliko dostignuće.
Neki njeni radovi direktno su povezani sa pitanjima koja su se razvijala u društvu. Kao žena, ona se uvek zalagala za ženska prava. Nakon rata, oslobođenje žena bilo je jedno od mnogih problema koji su zahtevali promene. Pesma The Applicant pokazuje koliko je ona lično osećala prava žena, posebno se baveći muškom dominacijom u braku.
Kada je objavljena njena zbirka Arijel u Americi 1966. godine, žene su primetile. Ne samo žene koje inače čitaju poeziju nego i domaćice i majke. Kritika je primetila njen glas i odala joj priznanje.
To je bila žena, vrhunski vešta u svom radu, čije su poslednje pesme prikazivale ženski bes, ambivalenciju i tugu, glasom sa kojim su se mnoge žene identifikovale. A u ovom novom kontekstu, Silvija Plat više nije izolovana žrtva nego božanska učiteljica nove ženske književne svesti.
Lady Lazarus
Pišući u postmodernom društvu, stvorila je svoju poeziju da predstavlja vremenski period koji podržava oslobađanje žena. Povezujući se i sa Drugim svetskim ratom i Holokaustom dokazala se kao izuzetna ispovedna pesnikinja tog vremena.
Upravo u pesmi Ženski Lazar ona se fokusira na različite elemente svoje stvarnosti, izlažući ih na subjektivan način uz vlastita iskustva. Ovaj dramatični monolog može se fokusirati na različite delove njenog života. Na taj način, ovom pesmom ona okuplja svoja iskustva i kao postmoderni umetnik i kao ženski pesnik. Na osnovu istorijskog događaja ona ne samo da izražava svoju represiju, već se i direktno upućuje na njenu savremenu stvarnost.
Upravo kao postmodernista, Silvija Plat doživljava svet kao izdeljeno mesto, gde gubitak vrednosti i dehumanizovana stvarnost uzrokuju dezorjentaciju.
Kao dominantnu temu u pesmi bira smrt – možda jer je za nju smrt bila eksperiment, iskustvo i stanje koje je želela živeti. A kako se ovo ne može odvojiti od autobiografskog, ona ovde opisuje svoj lični odnos prema smrti.
Pesma takođe uključuje i pitanje pola. Kao ženski pesnik ona iskazuje svoju zabrinutost sa feminističkog stanovišta i njen pol izgleda da utiče na stihove. Krug smrti i ponovno rođenje takođe može biti aluzija na ciljeve ženskih postmodernista:
Oprez
Oprez.Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.
Na osnovu obrasca smrti i ponovnog rođenja, prisustvo žena je snažnije, uspevajući tako da nađu svoje mesto u postmodernom svetu.
U smrti je život
Iako se Platova ubila, pokušavajući da pobegne ugnjetavanju kroz smrt i ponovno rođenje, ona je izazvala važne brige svog vremena. Njena poezija je smrtonosna jer je besprekorna; opčinjava nas verovatno isto koliko je i nju opčinila. Kao um u krizi, čini se da se suočava sa mentalnim slomom povezujući ga sa krizom koju svet oko nje doživljava.
Ona smrt smatra rešenjem, na šta se ne gleda kao na beznadežno nego na sredstvo za sticanje novog i intenzivnijeg postojanja. Iako je ispričala svoja lična iskustva u pesmama, u njima se ogleda vreme u kojem je živela i koje je zauzvrat potvrđuje kao postmodernistu.
Hvala Vam za ovo!