Albert Ajnštajn (1879-1955), čuveni nemački naučnik, fizičar, tvorac epohalne teorije relativiteta i čarobne formule E=mxc2, za koju malo ko nije čuo, u svojim naučnim delima (pre svega specijalnoj i opštoj teoriji ralativnosti) izneo je novo shvatanje problema prostiranja svetlosti.
Naime, postavljajući njenu brzinu kao graničnu u svemiru i objašnjavajući da zrak svetlosti putuje onim putem koji mu odabere geometrija prostora, poput rečnog toka koji diktira konfiguracija terena, objašnjava da se zrak i savija pri prolazu uz velike mase prateći zakrivljenost prostor-vremenskog kosmičkog kontinuuma.
Dakle, prostor i vreme nisu apsolutni nego relativni u odnosu na onog ko ih posmatra.
Ova teorija se mogla dokazati eksperimentalno tek kad je nju Ajnštajn primenio na problem gravitacije, te predvideo da će skretanje sunčevih zraka biti dvaput veće nego što bi trebalo da bude prema teoriji fizičara Isaka Njutna. Posmatranja, izvršena za vreme totalnog pomračenja sunca 1919. godine, potvrdila su njegova predviđanja.
Cilj svakog misaonog delovanja je pretvaranje čuda u nešto razumljivo, govorio je slavni naučnik, povezujući vlastitom specijalnom teorijom relativiteta 1905. godine već poznata znanja iz mehanike i elektrodinamike, time otvarajući nove vidike u poimanju kosmosa. Prostor i vreme, najosnovniji pojmovi fizike, ovom su teorijom spojeni u neraskidivo jedinstvo – prostorvremenski kontinuum.
Kasnije, tom prostorvremenskom jedinstvu Ajnštajn dodaje još i materiju tj. gravitaciju, a time specijalnu teoriju 1915. godine proširuje u opštu teoriju relativiteta, opisujući sav postojeći makrokosmos. Po opštoj teoriji relativnosti prostor, vreme i materija oblikuju pejzaž svemira, a materija je u tom i takvom svemiru neravnina koja vlastitom masom i gravitacijskom silom iskrivljuje prostor i vreme.
Godine 1915, usred bezumlja Prvog svetskog rata, jedan um na planeti Zemlji dovršavao je svoja razmišljanja o najdubljim i skrivenim odnosima o građi čitavog univerzuma, probijajući ga svojim misaonim okom do onih slojeva do kojih ne dopire fizika svakodnevnice na zemlji. Uspeh je bio fantastičan, jedinstven u istoriji nauke i ljudske misli.
Opšta teorija relativnosti je bila veličanstveno Ajnštajnovo delo za koje se svi slažu da je čisti i isključivi proizvod njegovog uma. Povodom ovog nemerljivog uspeha, neko je jednom prilikom zapisao sledeće: Ako ikada u dalekoj budućnosti neka vrhunska kosmička inteligencija bude unosila u svoj bedeker zrnce prašine zvano Zemlja, pisaće o njoj samo: Ovde je živeo Albert Ajnštajn.
Zašto sam baš ja stvorio teoriju relativnosti… Čini mi se da je razlog sledeći: Normalno odrastao čovek uopšte ne razmišlja o prostoru i vremenu. Po njegovom mišljenju, on je sa tim pitanjima raščistio još u detinjstvu. Ja sam se, međutim, razvijao tako sporo da su prostor i vreme zaokupljali moje misli i kad sam već bio odrastao.
Postao je legenda još za života. Nakon njega svet više nikad nije izgledao isto – makar ne poimanje čudesnog kosmosa, beskraja prostor-vremena mistike i tajne, oblikovanog isto tako tajanstvenom materijom i energijom koju skriva unutar sebe i iz koje je nastala.
Čudesno ništa – beznačajno sićušno jezgro protona i neutrona, oko njega praznina kojom haotično luta još sitniji i neuhvatljiviji elektron, njeno veličanstvo – materija od koje se svi i sve sastoji, isprepletena i uvezana dejstvom mase i gravitacije sa još četiri čudesnije prostorvremenske dimenzije i neshatljivi beskraj unutar kojeg tumara bezbroj elektromagnetnih kvantnih paketića energije – nama znane vidljive svetlosti, savladavajući beskraj kosmičkih razdaljina (konačnih, ali bez granica!) svemira koji se ubrzano širi već nekih petnaestak milijardi godina (začetih u singularitetu neopisivog) – u nedogled…
I unutar svega, mi, ljudska vrsta, u granicama beznačajnosti i gotovo nepostojanja. Sa vizijom jednog genija…
Nikada pre Alberta Ajnštajna, a ni posle njega, nisu jednom naučniku, čistom teoretičaru koji se bavio problemima bez praktično ikakve veze sa svakodnevnim životom, iskazane takve počasti.
Dosegao je za života gotovo neshvatljivi status filmske zvezde i popularnost među milionima ljudi.
Samome Ajnštajnu nikad nije bilo sasvim jasno otkud to silno zanimanje ljudi za njega i njegovu teoriju – tim pre što je bio po prirodi veoma skroman čovek bez imalo želje za ličnom slavom i materijalnim dobrima. Postao je na neki način opštenarodni naučnik sveta.
Bilo mu je čak ponuđeno da postane predsednik novoosnovanog Izraela 1947. godine (Platon, tvorac ideje o idealnoj državi kojom upravljaju filozofi, naučnici i umetnici bio bi veoma oduševljen ovom idejom). Ipak, čika Albert je ponudu glatko odbio. On je težio za spoznajom sveta radi spoznaje same, nije bio samo fizičar koji istražuje uzroke pojave nego i filozof koji teži da nacrta sveobuhvatnu sliku sveta na temelju iskustveno ustanovljenih uzoraka ponašanja materijalnog sveta.
Citati Alberta Ajnštajna
Na ovaj naš mali, sićušni, kosmičkim aršinima mereno gotovo nepostojeći ovozemaljski svet… Delovi sakupljenih i sačuvanih novinskih članaka i eseja otkrivaju toplinu, širinu i neverovatno skromnu, duhovnu veličinu čoveka koji je svojim umom pronikao u najdublje tajne svemirskog beskraja.
„Koji je smisao našeg života, koji je smisao života svih živih bića uopšte? Znati odgovor na ovo pitanje znači biti religiozan. Pitaš: Ima li uopšte kakvog smisla postaviti takvo pitanje? Odgovaram: Ko svoj vlastiti život i život svojih bližnjih smatra besmislenim, taj ne samo da je nesretan već jedva da je sposoban za život.“
„Prožet sam čvrstim uverenjem da nikakva bogatstva sveta ne mogu unaprediti čovečanstvo, pa čak ako su u ruci i čoveku koji teži tome cilju. Samo primer velikih i pravih ličnosti može voditi do plemenitih dela i shvatanja. Novac samo privlači koristoljublje i odvodi neodoljivo uvek prema zloupotrebi. Može li ko sebi zamisliti Mojsija, Isusa ili Gandija opskrbljenog novčanikom Karnegija?“
„Kako li je čudna situacija nas smrtnika? Svako je ovde u kratkoj poseti. Ne zna zašto, ali katkad veruje da to oseća. S gledišta svakodnevnog života, bez dubljeg razmišljanja, zna se pak: čovek je tu za druge ljude – u prvom redu za one od čijeg osmeha i dobrobiti potpuno zavisi njegova vlastita sreća, a onda i za one mnoge nepoznate s čijom nas sudbinom povezuje pupčana vrpca saosećanja. Svakoga dana tako bezbroj puta pomislim kako moj vanjski i unutrašnji život počiva na radu sadašnjih i već umrlih ljudi, da se moram napregnuti i davati istom merom kako sam primao i kako još primam. Osećam potrebu da budem s malim zadovoljan pa me često pritišće savest da iziskujem od mojih bližnjih više rada negoli je potrebno. Za društvene klasne razlike osećam da nisu opravdane te da se, na koncu konca, zasnivaju na sili. Verujem takođe da jednostavan i skroman vanjski život svakome čini dobro, za telo i za duh.
Nipošto ne verujem u slobodu čoveka u filozofskom smislu. Svako deluje ne samo zbog spoljnje prisile već i po meri svoje unutrašnje nužnosti. Šopenhauerova izreka: Neki čovek može, doduše, činiti šta hoće, ali ne i hteti šta hoće, životno me ispunjavala od moje mladosti i uvek mi kod pogleda i trpljenja okrutnosti života beše uteha i neiscrpno vrelo trpeljivosti. Ova svest na ugodan način ublažava lako paralizirajući osećaj odgovornosti te deluje tako da sami sebe i druge ne uzimamo previše ozbiljno; ona vodi do shvatanja života koje naročito humoru daje pravo na postojanje.
S objektivnog stanovišta uvek mi je izgledalo besmisleno pitati se o smislu ili svrhi vlastitog postojanja i postojanja svih stvorenja. Pa ipak, istina je također da svaki čovek ima neke ideale koji ga usmeravaju u njegovim stremljenjima. U tom mi smislu uživanje i sreća nisu nikad bili sami sebi svrha( tu etičku osnovicu ja također zovem i idealom svinjskog krda). Moji ideali, koji su mi obasjavali put i uvek me iznova ispunjavali radosnom voljom za životom, behu dobrota, lepota i istina. Bez osećaja slaganja s istomišljenicima, bez bavljenja s ciljevima, večito nedostižnim, na području umetnosti i naučnog istraživanja, život bi mi izgledao isprazan. Banalni ciljevi ljudskih stremljenja: posedovanje, vanjski sjaj i uspeh behu mi mrski već od najmlađih godina.
S mojim gotovo strastvenim saosećanjem za društvenu pravdu i društvenu dužnost stajao je uvek u čudnoj suprotnosti izrazit nedostatak potrebe neposrednog vezivanja s ljudima i ljudskim društvima. Ja sam pravi vuk samotnjak koji ni državi ni otadžbini ni krugu prijatelja pak čak ni užoj porodici nije nikada pripadao punim srcem već je prema svim tim vezama imao nikad prevladan osećaj otuđenosti i potrebe za smoćom, osećaj koji u poznijim godinama sve više jača. Osećaju se vrlo oštro, ali bez žaljenja, granice razumevanja i saglasja s drugim ljudima. Takav čovek gubi, doduše, jedan deo bezazlenosti i bezbrižnosti, ali je zauzvrat veoma nezavistan o mišljenju, navikama i sudovima svojih bližnjih te ne dolazi u iskušenje da svoju ravnotežu postavi na tako nesolidne osnove.
Moj politički ideal je demokratski. Svako treba kao osoba biti poštovan, a niko proglašen za božanstvo. Ironija je sudbine da su drugi ljudi pokazivali prema meni i previše divljenja i poštovanja, sve bez moje krivice i bez moje namere. Možda je to proizilazilo iz neispunive želje mnogih ljudi da shvate ono nekoliko misli do kojih sam nadošao na svom neprekidnom misaonom borilištu. Poznato mi je, doduše, vrlo dobro da je za postizanje jednog organizatorskog cilja potrebno da neko misli, odlučije i snosi odgovornost. Ali sledbenici vođe moraju sami birati vođu, a ne da budu na to prisiljeni. Autokratski sistemi prinude, prema mom uverenju, vrlo brzo se degenerišu. Jer, sila privlači uvek moralno manje vredne ljude, a smatram da postoji nepisano pravilo da genijalni tirani imaju za naslednike lopove. Zbog tog razloga sam uvek bio žestoki protivnik poretka kakve danas(oko 1930.-e) doživljavamo u Italiji i Rusiji. To što se u Evropi ponegde diskreditovao demokratski oblik tome nije kriva samo demokratska osnovna zamisao već nedostatak stabilnosti vladajućih vrhova i bezličan karakter izbora.No verujem da su SAD što se toga tiče dobro pogodile: one imaju naime predsednika izabranog na dovoljno dugo razdoblje, predsednika koji ima dovoljno vlasti da bude stvarni nosilac odgovornosti. S druge strane, cenim u našem državnom životu sve veću brigu za ljude u slučaju bolesti i nevolja. Ja državu ne smatram nečim stvarno vrednim u ljudskom životu; vrednost je stvaralački i osećajan pojedinac, ličnost. Samo ona stvara plemenitost i uzvišenost dok je krdo kao takvo tupih misli i osećanja.
Kad sam već kod tog predmeta da kažem i koju reč o najgorem izrodu života krda, o meni omrznutoj vojsci. Kad je neko u stanju sa zadovoljstvom marširati strojevim korakom, ja ga već prezirem; veliki je mozak dobio zabunom, jer za to bi mu bila potpuno dovoljna i kičmena moždina. Ta civilizacijska sramota zvana vojska morala bi nestati što je moguće pre. Junaštvo po naredbi, besmisleno nasilje i slepo rodoljublje, kako ja to sve silno mrzim, kako mi je rat mrzak i nizak; pre bih se dao saseći na komade negoli sudelovati u tom bednom činu. Ipak, imam o čovečanstvu toliko dobro mišljenje da verujem da bi ova avet odavno nestala s lica Zemlje da se zdrav duh naroda sistematski ne korumpira putem škole i novina zbog interesa poslovnih i političkih krugova.
Najlepše što možemo doživeti je ono što je tajanstveno. To je temeljni osećaj koji stoji u zametku svake umetnosti i nauke. Ko ga ne pozna, ko se ne može više čuditi, ko se ne može više diviti, taj je gotovo mrtav, a njegovo oko ugašeno. Doživljavanje tajanstvenoga – pa makar i s primesom straha – stvorio je religiju. Spoznaja da postoji nešto što nam je nedohvatljivo, prikazanja najdubljeg uma i najsjajnije lepote koja su našem razumu pristupačna samo u najjednostavnijim oblicima, ta spoznaja i osećaj čine pravu religioznost; u tom smislu, i samo u tom, ja spadam u najdublje religiozne ljude. Ali Boga, koji proizvode svog stvaranja nagrađuje i kažnjava tekoji uopšteno iskazuje volju nalik onoj koju mi doživljavamo na sebi samima, takvog Boga ja sebi ne mogu predstaviti.A ni biće koje bi nadživelo svoju telesnu smrt ja sebi ne mogu zamisliti; neki ljudi slaba duha hrane se takvim mislima zbog straha ili smešnog egoizma. Meni je dovoljna misterija večnosti života i svesti i naslućivanje o čudesnoj građi postojanja kao i odano stremljenje prema shvatanju makar i sasvim sićušnog dela razumnosti koja se izražava u prirodi.“
„Prava vrednost ljudskog bića u prvom redu je određena time koliko i u kom smislu se oslobodio svog Ja.“
„Bacimo sad pogled na vreme u kojem živimo! Kako je sada sa zajednicom, kako s pojedincem? Gustoća stanovništva u civilizovanim zemljama neobično je velika uporedimo li je s ranijim dobima; Evropa ima danas otprilike( oko 1934) triput više ljudi nego pre sto godina. No broj vodećih ličnosti nesrazmerno je opao. Samo je mali broj ljudi masama poznat po svom kreativnom delovanju. Organizacija je u velikoj meri zamenila velike ličnosti, posebno na području tehnike, ali i u vrlo velikoj meri na polju nauke.
Nedostatak individualnosti naročito se oseća na području umetnosti. Slikarstvo i muzika su jasno degenerisani i gotovo su potpuno izgubili rezonancu u narodu. U politici ne samo da nedostaju prave vođe nego su duhovna samostalnost i osećaj pravde kod građana pali na niske grane. Demokratska, parlamentarna organizacija, kojoj je takva samostalnost preduslov, dospela je na mnogim mestima u poteškoće; nastale su diktature koje se podnose, jer osećaj dostojanstva i pravo pojedinca nisu više dovoljno živi. Gomilu koja ne misli mogu novine u bilo kojoj zemlji za dve nedelje dovesti u stanje takvog besa i uzbuđenja da su ljudi spremni obući vojne uniforme, ubijati i dati se ubijati za nečasne ciljeve grupe za to zainteresovane. Vojnu obavezu smatram najsramotnijim simptomom nedostatka ličnog dostojanstva od kojeg pati naše kulturno čovečanstvo. Zbog toga ne nedostaje proroka koji proriču našoj kulturi skorašnji slom. Ne spadam među te pesimiste već verujem u jednu bolju budućnost.“
„Kako dalje napreduje duhovni razvitak čovečanstva, tako mi izgleda sigurnije da put istinske religioznosti ne ide kroz strah života i strah smrti i slepu veru već kroz težnju prema racionalnom znanju. U tom smislu smatram da sveštenik mora postati učitelj, želi li pravilno postupati u svojoj uzvišenoj obrazovnoj misiji.“
„Pojedinac oseća ništavnost ljudskih želja i ciljeva te uzvišenost i čudesan red koji mu se razotkriva u prirodi i u svetu misli. On oseća lično postojanje kao neku vrstu zatočeništva te želi doživeti svemir kao jedinstvenu važnu celinu. Začeci kosmičke religijske osećajnosti već se pojavljuju na ranom stepenu razvoja, na primer u Psalmima Davida kao i kod nekih Proroka. Još više elemenata kosmičke religioznosti sadrži budizam, što su nam lepo objasnili divni Šopenhauerovi spisi. Duhovni geniji svih doba odlikovali su se tom vrstom religioznog osećaja u kojem ne postoji dogma i nema Boga u obličju čoveka; stoga ne postoji ni crkva koja bi svoje učenje zasnivala na tom osećaju… Meni se čini da je najvažniji zadatak umetnosti i nauke buđenje tog osećaja i održavanje ga živim među onima koji su ga u stanju primiti.“
Posveta Mahatmi Gandiju: „Vođa svog naroda kojeg nije podržavala ni jedna spoljna vlast; političar čiji uspeh ne počiva na snazi ni na vladanju tehničkim spravama već jednostavno na uveravajućoj snazi vlastite ličnosti; borac-pobednik koji je uvek prezirao upotrebu sile; čovek mudrosti i blagosti naoružan odlučnom doslednošću, koji je sve svoje snage posvetio uspravljanju svog naroda i poboljšanju njegove sudbine; čovek koji se surovostima Evrope suprotstavio dostojanstvom jednostavnog ljudskog bića i na taj način uvek pobeđivao. Kasnije generacije jedva da će možda i poverovati da je neko poput njega, od krvi i mesa, hodao zemljom.“
Posveta Džordžu Bernardu Šou: „Vrlo je malo ljudi koji su dovoljno samostalni da vide slabosti i gluposti svojih savremenika, a da sami time ne budu zaraženi. A i ti retki usamljenici obično izgube brzo hrabrost da deluju u smeru ozdravljenja kad se suoče s ljudskom nemilosrdnošću i tvrdoglavošću. Samo je vrlo malo onih kojima je dano da očaraju svoju generaciju finim humorom i ljupkošću te da pred njom drže ogledalo na umetnički način, ne dotičući nikoga lično. Danas pozdravljam s iskrenim osećajem vrhunskog majstora ove vrste, koji nas je sve oduševio i – obrazovao.“
„Naše je doba bogato inventivnim mislima, izumima koji bi mogli znatno olakšati naš život. Prelazimo okeane uz pomoć snage mašina, a tu snagu koristimo i za to da oslobodimo čovečanstvo od iscrpljujućeg fizičkog rada. Naučili smo leteti, a u stanju smo slati poruke( upitanju je 1939. godina) pomoću električnih talasa bez poteškoća preko čitavog sveta.
Ipak, proizvodnja i raspodela dobara sasvim je neorganizovana, tako da svako mora živeti u strahu da ne bude odstranjen iz ekonomskog ciklusa, trpeći tako od nedostatka svega. Nadalje, ljudi koji žive u raznim zemljama ubijaju jedni druge u određenim vremenskim razmacima pa zato svako ko misli o budućnosti mora živeti u strahu i teroru. To je prouzrokovano činjenicom da su znanje i osobine ljudskih masa neuporedivo niže od znanja i osobina malog broja onih koji stvaraju nešto vredno za zajednicu.
Nadam se da će potomci pročitati ove rečenice s osećajem ponosa i opravdane nadmoći.“
Veliki genije i još veći čovek – Albert Ajnštajn, napustio je ovozemaljski život i svet 1955. godine, nakon užasa dva svetska rata i poražavajuće činjenice koju je jednom prilikom i sam izrekao, odgovarajući šeretski na pitanje: šta smatrate beskonačnim? Kosmos i ljudsku glupost, ali za ovo prvo nisam siguran!
Dobrota, lepota i istina, upakovani snagom istraživačkog duha, kreacije, pacifizma i humora kojima je zračio, zaduživši čovečanstvo otkrićem velike tajne i pravim vrednostima, suština su velike ljudske duše i čovečnosti koje jedine mogu da obuhvate, snagom ljubavi, čitav postojeći kosmos koji nam je svojim genijem opisao i objasnio!
Nakon kratke posete planeti Zemlji, ovaj humanista, vuk samotnjak, umetnik, duhovni vođa kosmičke religioznosti, umetnik, filozof, borac za lepotu, istinu i slobodu, protivnik nasilnog krda oslobođen vlastitog Ja, osvetlivši nam dalji put ka večnosti i tajnama kosmosa, otišao je tiho i skromno, gotovo neprimetno, u ravan postojanja koju je svojim vizijama kreirao i naslikao na mapi večnosti Proviđenja.
Hvala, Milice… Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem da meni pripada samo iskrena emocija(kao jedna od najvećih ljudskih vrednosti)koju sam pokušao da prenesem stavljajući sve one lepote duše i srca jednog velikog čoveka, naučnika, slobodnog mislioca i humaniste, pre svega, na papir u vidu posvete… Hvala ti u svakom slučaju, jer poezija,ljubav, sloboda i muzika jesu ono što me čini stvarnim, sretnim i manje uzaludnim na proputovanju ovim našim svetom ovozemaljskim…
Reč, delo, misli, empatija i samo postojanje Alberta Ajnštajna jesu najplemenitiji i najčistiji oblik ljudskog delovanja i postojanja, jesu čista, iskonska POEZIJA…
Prelep komentar, nešto toliko prijatno da opravdava sav moj trud, pokušaje, promašaje i poneku skromnu dragocenost za sve ljude dobre volje!!!
Dosla sam do pola clanka,imam problema sa koncentracijom,ali cu sigurno procitati kasnije.jer,ovo nije samo clanak,ovo je poezija.