Branko Radičević stvarao je samo sedam godina, od 1843. do 1850. Iako je njegovo delo obimom neveliko, njegove lirske pesme ušle su u đačke čitanke i srca naraštaja.
Srpski romantizam je sa zapadnoevropskim u pesništvu delio istu lirsku ushićenost slobodom i nesputanošću osećanja, maštom, divljom prirodom, s tom razlikom što dok nemački i engleski romantičari nalaze inspiraciju za svoja dela u dalekom srednjem veku i egzotičnim istočnjačkim kulturama, naši romatičari pronalaze ne samo teme i motive u narodnom stvaralaštvu, već odatle preuzimaju izraz i jezičku građu. Takođe rodoljublje, slovenoljublje i patriotski zanos karakterišu njihove pesme.
Veran i hrabar Vukov sledbenik
Branko Radičević je studirao u Beču, i tamo se priključio grupi književnika i filologa koja je bila okupljena oko Vuka Karadžića. Sa oduševljenjem je prihvatio njihove ideje o narodnom jeziku kao osnovi za standardni srpski jezik, uzdizanje i proučavanje narodnog pesničkog svaralaštva.
Vukov Srpski rječnik znao je gotovo napamet, a i sam je za Vuka skupljao rečničku građu i narodne pesme. Svoje pesme pisao je u duhu narodne poezije i narodnog govora, odlučno odbacivši prethodnu racionalističku tradiciju u srpskom stihotvorstvu, koja je podrazumevala okamenjeni izraz, „objektivnost“, didaktični ton, visokoparnost u obradi moralističkih i patriotskih tema.
Uticaj Branka Radičevića na potonje romantičarsko pesništvo
Bio je lirski pesnik u pravom smislu reči, koji nesputano ide za svojim osećanjima i nimalo ga se ne tiče šta će ko o tome da misli. Teme njegovih lirskih pesama su pretežno čulna ljubav, opijenost životom, prirodom, poziv na drugarstvo i svetkovinu života. Nazvan je pesnikom proleća, u dvostrukom smislu: zbog slavljenja probuđene prirode, prirodnosti i mladosti, kao i zbog činjenice da je vesnik novog (romantičarskog) doba u poeziji.
U kasnijem njegovom stvaralaštvu, zbog bolesti i predosećaja skore smrti, ima i ozbiljnijih, elegičnih tonova. Iz ovog razdoblja najslavnija je njegova pesma Kad mlidija umreti , napisana 1845, a izdata posle pesnikove smrti (umro je 1. jula 1851. godine u Beču) u trećoj zbirci njegovih pesama. Dve zbirke je Branko Radičević izdao za života, dok je treću po nagovoru Vuka Karadžića pesnikov otac iz zaostalih rukopisa objavio 1862. godine.
S obzirom da je bio prvi pesnik koji raskida sa starom tradicijom, a uspostavlja novu, njegov uticaj je ogroman. Ustanovio je nove pesničke oblike, versifikaciju, ritam, uveo nove teme, promenio dotadašnji ton i način pevanja.
U drugoj polovini 19. veka njegove zbirke pesama bile su, posle Njegoševog Gorskog vijenca, najčešće izdavana i čitana knjiga među Srbima.
Muzika napisana na stihove Branka Radičevića
Stihovi Branka Radičevića veoma su melodični, pevljivi, te je on jedan od najpevanijih srpskih pesnika.
Svakako je najpoznatije Brankovo kolo, sa muzikom komponovanom na odlomak iz Đačkog rastanka, koje se horski peva i igra. Njegov kompozitor je Jovan Paču, i nastalo je povodom prenosa kostiju Branka Radićevića iz Beča na Stražilovo, 1883. godine. Bilo je vrlo popularno i u Jugoslaviji, s obzirom da njegova odsečna, živahna i poletna melodija ide uz Brankove stihove kojima se ljudi iz raznih krajeva bivše nam domovine bratski pozivaju u kolo.
Predivna i dirljiva sevdalinka Gde si dušo, gde si rano (Ukor), za koju je originalnu muziku napisao Davorin Jenko, i danas se često izvodi. Na istu muzičku temu postoji i moćna intrumentalna rokenrol verzija Radomira Mihailovića Točka.
Kompozitor Kornelije Kovač napisao je muziku na stihove pesme „Mini Karadžić u spomenicu“ (Pjevam danju, pjevam noću), a otpevao ju je Zdravko Čolić.
