Reditelj Srđan Điđa Karanović jedno je od najznačajnijih imena u svetu filma sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i autor nekih od i danas popularnih i svim generacijama dragih ostvarenja.
Jugoslovenske novine pisale su o Karanoviću još kad je sa 14 godina režirao školski amaterski film i pitale se može li se očekivati uspešna filmska karijera od ovog tinejdžera. Danas znamo da je odgovor pozitivan.
Svoje formalno obrazovanje Srđan Karanović stiče na čuvenoj FAMU akademiji u Pragu koju upisuje zajedno sa Goranom Markovićem i širom otvara vrata novoj generaciji jugoslovenskih filmskih stvaraoca koji će se ovde školovati (Rajko Grlić, Goran Paskaljević, Lordan Zafranović, Emir Kusturica i drugi).
Sedamdesetih godina Srđan Karanović pokreće novi talas filmskog stvaralaštva zajedno sa ostalim predstavnicima takozvane „praške škole“ jugoslovenskih reditelja čijim delima se popunjava praznina nastala „gašenjem“ crnog talasa. To su dela sa oštrom društveno kritičkom notom koja je vešto uvijena u žanrovsko, isprepletena sa komedijom i mladalačkom holivudskom zavodljivošću zbog čega je prodor ovih filmova do šire publike bio lakši, a time i pozicija njihovih autora sigurnija. Sve do raspada Jugoslavije, autori ove grupe reditelja bili su odgovrni za nastanak najvećeg broja kvalitetnih ostvarenja filmske umetnosti na ovim prostorima.
Serija Grlom u jagode
Delo koje je Srđanu Karanoviću donelo slavu i otvorena vrata za realizaciju narednih projekata je serija Grlom u jagode. Radnja prati odrastanje grupe srednjoškolaca i njihovo postepeno otkrivanje sveta odraslih u koji žele da stupe što je pre moguće.
U pozadini radnje su najznačajniji događaji u svetu i Jugoslaviji 60-tih godina kao društvena osnova naizgled bezazlenih događaja u životu beogradskih mladića i devojaka. Glavni junak nije samo Bane Bumbar, nespretni mladić koji se spotiče o sve moguće prepreke na putu ka zrelosti kojoj teži kao nečemiu što se osvaja, nego i Beograd i Jugoslavija tih godina, duh jednog vremena i duh mladosti koji deluju nostalgično čak i na generacije rođene mnogo kasnije.
Scenario za ovaj klasik TV produkcije zajedno sa Srđanom Karanovićem potpisuje Rajko Grlić, što je samo jedna u nizu njihovih uspešnih saradnji, a glavne uloge tumače Branko Cvejić, Bogdan Diklić, Miki Manojlović, Aleksandar Berček, Gordana Marić, Bata Stojković, Olivera Marković, Josif Tatić…
Miris poljskog cveća
Uspešni glumac beogradskog pozorišta (Ljuba Tadić) teško se nosi sa umetničkim svetom u kom je apsolutna zvezda, ali i sa društvom i njegovim normama. Ponovo, jer nam je jasno da su se događaji koje film opisuje već više puta zbili, on napušta svoj dom i pozorišnu trupu par dana pre dugo očekivane premijere i odlazi na remorker nadomak Beograda gde vodi jednostavan život.
Ipak, njegova samoća nije potpuna. Filmska ekipa polazi za njim, uhodi ga, od svega pravi jedan rijaliti dostojan najvećih svetskih produkcija koje su se kasnije strastveno posvetile ovom formatu. Shvatamo da glumac i u tom bekstvu uživa u pažnji i da je to samo još jedna uloga kojoj se s vremena na vreme vraća i u kojoj ponajviše uživa.
Film Miris poljskog cveća je nastao 1977. po scenariju Karanovića i Rajka Grlića i svrstava se u žanr socijalne drame. Osvojio je Zlatnu Arenu u Puli za najbolju režiju, muziku i fotografiju, ako i nagradu Fipresci u Kanu. Scenario čija je prva verzija nastala još pre serije Grlom u jagode prati nekoliko dramskih tokova zbog čega Karanović kaže da je ovo neka vrsta „filma samoposluge“ u kojoj svako može uzeti onu liniju radnje koja ga najviše zanima. Ujedno, film je i kolaž naturščika iz čitave jugoslavije čije neobične sposobnosti i interesovanja slikaju pozadinu na kojoj se nalazi portret glavnog junaka.
Jagode u grlu
Petnaest godina nakon perioda u kom je radnja serije ostavila Baneta Bumbara i njegovo drštvo da konačno odrastu i postanu ozbiljni ljudi Karanović im se vraća i okuplja ih na jedno mesto, u svom dugometražmnom filmu Jagode u grlu. Film prati taj susret pun emocija, suočavanja sa odlukama donentim u prošlosti i njihovim posledicama. Vrlo brzo, pojavljuju se pukotine u svakom od likova kroz koje izbijaju nerazrešeni konflikti i potisnute frustracije.
Film je prvi put prikazan 1985. godine a reakcije su bile podeljene. Mnogi su očekivali nostalgičan i optimističan nastavak priče, jedanaestu epizodu serije, a dobili su nešto sasvim drugo – gorku pilulu realnosti.
„Vidimo u filmu da oni igraju trule kobile, teraju romski orkestar da im svira šlagere njihove mladosti. To je sve deplasirano. Mladost, odnosno prošlost se ne može vratiti a za nešto novo se nema snage. O tome je u stvari film. Tu se ne dešava ništa tragično, svi prežive – živi su i zdravi, al’ očaj zjapi.“ Srđan Karanović
Petrijin venac
Posebna osobenost stvaralaštva Srđana Karanovića je namerni nedostatak umetničkog potpisa – njegova ostvarenja vrlo malo liče jedno na drugo. To se ogleda u izboru tematike, pre svega, a zatim i ambijenta, scenografije, naracije. U svim tim promenama Karanović se iznova dokazuje kao veliki stvaralac uprkos skepticizmu sa kojim kritika i publika očekuju te stvaralačke izlete.
Najbolje to potvrđuje Petrijin venac, film nastao po romanu Dragoslava Mihajlovića. Radnja prati mladu ženu iz unutrašnjosti Srbije gde iz prvog lica upoznajemo svet radnika i seljaka u periodu neposredno pre i nakon drugog svetskog rata.
Za mnoge je bio ogroman šok koji je stvorio osećaj nepoverenja kada je Srđan Karanović nakon ogromnog uspeha serije Grlom u jagode dobio odrešene ruke od Radio televizije Beograd da snimi novu seriju. Svi su očekivali izbor tematike nalik onoj u kojoj se već proslavio ali Karanović je napravio veliki zaokret.
Petrijin venac je isprva zamišljen kao serija od deset epizoda, ali su sa televizije tražili najpre da se skrati na šest pa na četiri. Kada se došlo dotle, Karanović je odlučio da ipak napravi film u kom je svoju prvu ulogu zabeležila Mirjana Karanović, tada još studentkinja FDU-a.
Karanović uspeva da da jedan novi prikaz teme popularne u posleratnoj kinematografiji i da naslika život sela i varošice novim bojama, sve vreme pričajući priču o udarcima koje život nanosi čoveku ali i o žilavosti života koji istrajava uprkos svemu.
Nešto između
Radnja filma negde između prati ljubavni trougao između dvojice beograđana i jedne amerikanke. Izgubivši let na beogradskom aerodromu amerikanka Eva odlučuje da poseti prijatelja Janka (Miki Manojlović), inače uglednog doktora, koji živi sa nekoliko žena ali to su zapravo njegova majka i rođake. U Jankovom odsustvu, ne uspevajući da se sa gošćom sporazumeju, pozivaju njegovog najboljeg druga kako bi joj pravio društvo dok se Janko ne vrati. To je Marko kojeg igra Dragan Nikolić, vlasnik kafića, koji i sam mašta da jednog dana ode u Ameriku.
Glavni likovi filma Nešto između, Janko i Marko, po mnogo kao da su jedni od nekada entuzijastičnih junaka serije Grlom u jagode, na svom putu da postanu zajedljivi i neostvareni likovi iz filma Jagode u grlu. U njima je mnogo mladalačkog žara ali nemaju mnogo iluzija, realni su, makar to bilo tek u poslednjem trenutku, ali i dalje gladni šanse za neku bolju budućnost. U onoj meri u kojoj ih Eva razume i spremna je da deli njihove snove i nedoumice ovo je univerzalna priča generacije. U meri u kojoj ona pokazuje nerazumevanje i kivnost zbog njihovih postupaka, to je priča Beograda, jugoslovenska priča kojoj se ne nazire srećan kraj.
