U studiji Shakespearean Metadrama Džejmsa L. Kaldervuda kaže se da Šekspirove drame, pored toga što govore o raznim moralnim, društvenim, političkim i drugim temama, govore i o Šekspirovim dramama. Samopredstavljanje, dramska samosvest koja se u Šekspirovim delima, a posebno u Snu letnje noći, javlja jeste metateatralnost ˗ objašnjavanje samog pozorišta šta je pozorište.
Metateatralnih elemenata, ne u svojoj punoći i ne u smislu kao u Snu letnje noći, ima i u Ričardu III i njegovim „unutrašnjim dramama“, ulogama, u prvom delu Henrija IV, kad Falstaf i Hal glume kralja, odnosno prestolonaslednika, ali i u preuzimanju uloge muškarca Porcije i Nerise u Mletačkom trgovcu i Rozalinde u Kako vam drago. Mišolovka u Hamletu je prava drama u drami, stepenovana fikcija.
Moglo bi se reći da Šekspirove drame, pored toga što govore o Šekspirovim dramama, govore i o drami uopšte, daju njena određenja, nose sa sobom poetičke stavove, shvatanja o stvaralaštvu i umetnosti koja su povezana za shvatanjem sveta i načinom na koji funkcioniše. To su, zapravo, metapoetički elementi Šekspirovih dela, elementi objedinjeni oko tvrdnje da je čitav svet pozornica, kako kaže cinik i melanholik Žak u Kako vam drago.
Metateatralno i metapoetsko u Snu letnje noći
Drama San letnje noći sačinjena je od pet priča. U okviru priče o venčanju Tezeja i Hipolite nalaze se i ljubavni doživljaji mladih Atinjana, svađa vilinskog kraljevskog para, predstava o Piramu i Tizbi, kao i sama priča, sadržaj te predstave.
Metateatralni elementi su dve od ovih priča – komad u komadu koji izvodi grupa atinskih zanatlija u čast venčanja i vilinski deo drame o odnosu Oberona i Titanije.
Pripreme za predstavu koja će se odigrati nakon venčanja, na kraju drame, počinju već u prvom činu. Dogovor o načinu na koji će glumiti i o tome kako će publika da razume određene scene, kao i njihovo dodvoravanje gledaocima, razbija dramsku iluziju, umanjuje iluziju komada i njihove glume.
Vratilo insistira na prologu u kome će gledaocima da objasni „kako nikome ni vlas sa glave neće pasti od naših mačeva i kako se Piram ne ubija izistinski; a radi još boljega jamstva neka se kaže da ja, Piram, nisam Piram, nego Vratilo, tkač, pa će strah da ih prođe“. I tokom izvođenja predstave konstantno je obraćanje glumaca publici.
U želji da se što više distanciraju od likova koje tumače i u težnji da njihova gluma ne ozledi i ne utiče negativno ni na koga u publici, oni se, paradoksalno, previše vezuju za gledaoce. Tako postaju nesposobni i onemogućeni da ispune jedan od uslova teatralizacije, a to je odvajanje publike od izvođača.
Tezej i teorija recepcije
Tezejev komentar da „i ono što je najbolje u tome rodu nije drugo do senka, a ni najgore od toga, ako ga mašta dotera i popravi“ aludira na ključnu ulogu publike za stvaranje pozorišne iluzije koju ovi loši glumci tokom čitavog vremena trajanja komada pokušavaju da onemoguće, pa ostaje samo „neuspešno“ predstavljanje bez pozorišne iluzije.
Značenje senke u ovom iskazu može da se uporedi sa Platonovim pominjanjem senke u Mitu o pećini, gde bi ona označavala ljudski život, čulni svet u odnosu na svet ideja. Umetnost bi, prema tome, bila senka senke, mimeza mimeze, jer podražava materijalni svet koji podražava svet ideja.
Metapoetičnost Tezejevog iskaza nalazi se u mogućnosti da nosi ideju teorije recepcije. Naime, ako mašta čoveka poseduje mogućnost da dotera i popravi, onda je značenje dela sadržano u čitaočevoj reakciji. Upravo se Jausova estetika recepcije zasniva na ideji da je odnos između dela i publike dijaloški.
Čitalac delo ne prima pasivno nego aktivno učestvuje u procesu komunikacije, postavlja pitanja na koja delo daje odgovore i tumači dela. Dakle, bez svesti čitalaca ili gledalaca nema veze između dela i onoga kome je namenjeno, odnosno nema ni samog dela. Delo se ne može konstituisati kao estetski predmet bez svesti recipijenta.
Iluzija i san
Iluzija i san su tesno povezani. U snu, neuhvatljivom za likove ove drame, dešavaju se promene nakon kojih se oni bude promenjeni. Svet je iščašen. Prelazi se iz reda u nered, pa opet u red, bez ikakvog jasnog objašnjenja onima na koje te transformacije najviše i utiču.
Đavolak voda likove ove drame „sve ukrug, sve ukrug“ , Lisander je „zbrkan i zbunjen: pola k’o u snu/A pola k’o na javi“ , Demetar „ ne zna kakva moć“ je uticala na njega, a Hermija „dvogubo sve vidi“ . Vratilov san je takav da „ljudsko oko toga nije čulo, ljudsko uvo toga nije videlo, niti je ljudska ruka kadra to da oseti, niti je jezik kadar da to sebi ulije u glavu, ni srce kadro da ispriča“.
Metapoetični citati iz Sna letnje noći
Još jedna Tezejeva izjava je metapoetični element drame San letnje noći:
„Zaljubljenici, kao i ludaci,
Imaju mozak tol’ko razbuktan
I fantaziju tol’ko stvaralačku
Da vide više no što ikad može
Da vidi razum hladni. Umobolnik,
Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja
Sazdana sva od uobrazilje
(…)
Pa kako mašta ovaploćuje
Vidove stvari neviđenih još,
Njih pesnikovo pero pretvara
U lik i oblik, ime dajući
I određeno mesto boravišta
Vazdušnom ničem.“
Simbolički predstavljajući razum i zakon, Tezej ovde govori o nastajanju književne fikcije, što na prvi pogled deluje kao kritika. Da bi ovo moglo biti pohvala, ludost mora imati pozitivnu konotaciju. Ambivalentnost pojma ludosti je ključna, a samim tim i povezanost sa Erazmom Roterdamskim i njegovom „mudrom ludošću“.
Pesnik ne samo da ima mogućnost da dođe do neodređenog, nepoznatog, nego ima i mogućnost da to do čega je došao uobliči, imenuje, da mu odredi mesto u ovom neizdvojenom svetu. Na granici između fikcije i stvarnosti pesnik vazdušasto ništa pretvara u nešto. To „nešto“ je ono što treba da sadrži dobra književnost i ono što uz pomoć svesti recipijenta proizvodi utisak alternativne realnosti.
Hipolitin odgovor na Tezejevo izjednačavanje zaljubljenih, pesnika i ludaka, takođe je metapoetičke prirode:
„Al’ ceo ovaj noćni doživljaj,
Ispričan maločas, i celo njino
preobraženje istovremeno
Kazuju više nego što bi mogla
Nekakva pusta igra fantazije,
I u celinu zgušnjuju se neku
Veoma čvrstu, a kraj svega toga
Veoma čudnu i zadivljujuću.“
Kraj Sna letnje noći
Đavolkovim obraćanjem publici na kraju kao da se poslednji put ukazuje na spoj svih metateatralnih i metapoetskih elemenata u Snu letnje noći. „Senke“, „snivanje“, „zaludnica“, „san“, „laža“ – reči su koje Puk izgovara, a koje se vezuju ne samo za ovo konkretno delo, nego i za čitavu umetnost koja postoji zahvaljujući stvorenjima sazdanim od uobrazilje.
Moto Glob teatra, totus mundus agit histrionem, ukazuje na vezu i odnos saznanja, istine, pozorišta, umetnosti, stvarnosti i fikcije, isto kao i Žak u Kako vam drago tvrdeći da je čitav svet pozornica. Metateatralni i metapoetički elementi u delu još više zamagljuju, mute granice između realnosti i fantazije, neizdvojenog i izdvojenog sveta, sna i jave, vazdušastog ničeg i nečeg.
