Anica Savić Rebac u tekstu Platonska i hrišćanska ljubav govori o dva shvatanja ljubavi: erosu i agapeu. Eros je platonska koncepcija ljubavi čiji se koreni nalaze u antici, a agape je hrišćanska koncepcija ljubavi. Postoji sličnost i povezanost između ove dve ideje ljubavi koje su se spojile u srednjem veku.
Polazna tačka ispitivanja u tekstu Platonska i hrišćanska ljubav su orfičko-platonsko-neoplatonske doktrine o ljubavi i njihov uticaj na srednji vek, a potom se daje detaljnije viđenje agapea, hrišćanskog shvatanja ljubavi, i erosa, platonske koncepcije ljubavi.
Šta je agape?
U tekstu se, pre svega, ističe povezanost hrišćanstva i helenizma kroz zamisao ljubavi kao veze između duše i apsolutnog. Upravo taj platonistički momenat postoji kod apostola Pavla i njegove Himne ljubavi, to jest, u Prvoj poslanici Korinćanima.
Hrišćanska ljubav, agape, viša je od znanja, najviše znanje, ono koje omogućuje da se bude „licem u lice“ sa Bogom, slično platonovskom gledanju ideje.
Međutim, agape je i ljubav koja podrazumeva spuštanje i odabiranje, i u tome je razlika u odnosu na helenski eros, koji podrazumeva čežnju naviše. Agape je ljubav koja polazi od Boga. Ona je excessus, prelivanje, presipanje. Platonov eros je ascensus, penjanje, dizanje. Platonizam podrazumeva erotsko saznavanje.
Razlike i sličnosti između erosa i agapea
Anica Savić Rebac u tekstu ispituje mogućnost da je doktrina o ljubavi apostola Pavla potekla od Platona i ispituje puteve kojima se do tog uticaja moglo doći. Vezu sa helenizmom, u vidu helenizovanja agapea, prvi je ustanovio apostol Pavle.
Agape se od erosa razlikuje po nedostatku intelektualnog i, u užem smislu, erotskog karaktera i po tome što je feminiziran. Agape je neposredno religijsko proživljavanje, ljubav koja je i čovečanska i kosmička i put ka transcendenciji, a feniminiziran je u imenu i samoj prirodi. Agape se često prevodi kao caritas, odnosno milosrđe koje podrazumeva žrtvovanje i davanje.
Kao glavnu razliku između Platonovog i Plotinovog erosa, odnosno između erosa i hrišćanskog agapea, Anica Savić Rebac navodi to da je Platonov eros posrednik između duše i apsolutnog, a agape uz to što je posrednik ima svoje središte i u samom transcendentnom božanstvu.
Agape je circolo amoroso između čoveka i Boga, krug koji od Boga polazi i Bogu se vraća. Kod Platona nema kružne putanje, ali postoje stepenice. Putanja njegovog erosa je putanja naviše, penjanje na gore.
Sinteza erosa i agapea
U tekstu se pesnici Gviniceli i Dante navode kao prvi kod kojih je do kraja izvedena sinteza platonskog erosa i lične ljubavi. Kod Dantea se to vidi u spajanju čežnje za mrtvom dragom sa čežnjom za Bogom i apsolutnim. Eros ide od pojedinačne ljubavi, ljubavi prema Beatriče, i uznosi ka opštosti, čime se zapravo Dante spojio sa Platonom.
U tekstu se zaključuje da je hrišćanstvo posredno ili neposredno unapredilo pojam ljubavi i to bogaćenjem erosa, čime se desio preporođaj platonizma. Anica Savić Rebac na kraju ističe da je ljubav u središtu svih doktrina i time se vraća na ono o čemu piše na početku teksta, na značaj ideja i na njihovu sposobnost da se večno obnavljaju.
