Pank i priključenija. Rađanje supkulture

Pokušaj definisanja bilo kog muzičkog žanra gotovo je nemoguć poduhvat. Svesti bilo koji žanr na puku listu osobina svakako je i limitirajuće. Ipak, kada se o žanrovima govori u opštem smislu, gotovo da se za svaki mogu izdvojiti pojedine karakteristike koje su zaštitni znak tog žanra.

Ako vam kažemo čirokana jarkih boja, pocepana odeća uhvaćena zihernadlama i upečatljivi nakit i šminka, sve su šanse da će vam na um pasti pank.

Ovaj žanr pre svega se vezuje za istoimeni pravac rok muzike. Međutim, pank kao pokret našao je sebi mesto i u drugim umetnostima poput književnosti, filma, likovnih umetnosti i drugih.

Osim umetnosti, žanr odlikuje i društvena angažovanost, te svojevrsna pank ideologija koja se bazira na ideji protivljenja svakom ranije definisanom i nametnutom centru moći. Pank je u biti bunt, duh pobune i jedinstvenosti, čvrsto protivljenje svemu što bi se moglo definisati kao mejnstrim.

Ironijom sudbine, koreni panka i pank ideologije blisko su povezani sa nastankom popularne kulture, koja je na početku bila sve, samo ne popularna.

Kada je i gde nastao pank?

Ova tema predmet je mnogih rasprava i konačna odluka o tome odakle potiče pank čini se nemogućom. Dok neki kritičari korene ove supkulture smeštaju u Njujork ranih sedamdesetih, drugi pak tvrde da su počeci panka neupitno vezani za Veliku Britaniju.

Obe suprotstavljene strane imaju svoje logično objašnjenje. Naime, američka struja prati tragove panka sve do garažnog roka šezdesetih – muzičkog žanra koji kritika često naziva protopankom.

Sam termin pank kao ime potpuno novog žanra i nastaje u Njujorku negde između 1974. i 1976. godine. Međutim, otprilike u isto vreme, pank pokret niče i u Londonu, a ubrzo zatim i u Los Anđelesu, čime se postavlja okosnica za dalji razvoj.

Do 1979. ipak će se uspostaviti i određene razlike, pa kritika često voli da kaže kako je osnovna odlika američkog panka njegova umetnička svrha, dok je njegovom pandanu iz Britanije glavna odlika društvena osvešćenost i angažovanost.

Upavo zbog ovih razlika kritika naginje ka tome da nastanak panka kao pravca pripiše Britaniji, jer se o panku kao žanru gotovo ne može govoriti, a da se u obzir ne uzme njegova društvena angažovanost.

Rađanje supkulture

Popularna kultura, u svojoj biti i originalnom značenju, nije predstavljala ono na šta danas mislimo kad upotrebimo izraz pop kultura. Rani počeci popularne kulture sugerišu da je ona nastala kao supkultura koja je onima koje je okupljala nudila način da iskažu svoje neslaganje sa onim što je društveno i kulturno bilo opšteprihvaćeno.

Vremenom, popularna kultura delom se stapa sa mejnstrimom i dobija konotaciju kakvu javnost obično danas pripisuje pop kulturi. Mejstrim kao takav, čini se, oduvek se hranio onim što je od njega suprotno, te je tako, da bi opstao, iznova uključivao elemente raznih supkultura u svoju ponudu iz dva najbitnija razloga. Prvi – da se dopadne širem delu publike, i drugi – da animira deo publike koji je već njegov deo tako što će se stalno menjati i samim tim biti konstantno primamljiv i interesantan.

Pank estetika

Popularna kultura rađa se najpre iz radničke klase nezadovoljnih građana koja bira da se otvoreno suprotstavi svemu što je konformističko i autoritativno. Takva jedna potreba da se iskaže protivljenje i bunt najpre se ogledala u načinu oblačenja. Otud su i farmerice, i džins generalno, postali gotovo zaštitni znak ovog pravca u nastanku.

Džins je, pre nego da postane globalni fenomen i u jednom trenutku čak stvar prestiža, bio namenjen radničkoj klasi. Ovaj materijal podsećao je i radničku klasu i više klase na poreklo onih koji ih nose – niži stalež za koje se jeftina odeća proizvodi u velikim, identičnim serijama.

U jednom momentu istorije, džins preplavljuje čitav jedan deo stanovništva, naročito gradskih mangupa, koji uspostavljaju farmerice kao trend.

Onog momenta kada džins postaje fenomen širokih masa, rađa se i potreba izvornih pripadnika supkulture da se trendu usprotive. Upravo u ovakvom jednom istorijskim trenutku i nastaje pank estetika. Pripadnici supkulture kreću da nose pocepane farmerice, poluuništen i izbledeo džins na koji će kasnije krenuti da kače i ušivaju raznorazne detalje.

Pank se, među bitnijim odlikama, može pohvaliti i principom „Uradi sam“, što se u estetici jasno ogleda. Ovakav princip je, čini se, utemeljen u potrebi da se bude drugačiji i u toj svojoj posebnosti agresivan kako bi se širokom auditorijumu, narodski rečeno, gurnuo prst u oko.

Ovakav pristup možda se najjasnije ogleda u pank modi – pripadnici žanra često nose upadljive frizure i šminku, majice sa neretko uvredljivim porukama, različit nakit koji uključuje puno nitni i bodlji, kao i Dr. Martens čizme i mnoštvo tetovaža.

Kako je ovom žanru svojstvena parodija, njegova će estetika često parodirati samu sebe, pa se danas u pank estetiku ubrajaju i neke estetske odlike drugih pravaca. Najupečatljiviji je uticaj regea, ali je zanimljivo da je i sportski stil uveliko našao svoje mesto pod kišobranom panka, iako su ovi pravci isprva bili suprotstavljeni.

Pank ideologija

U svojoj biti, pank se može nazvati pokretom mladalačke pobune, premda pankerska publika nije ograničena ovakvim definicijama. Ono što ih spaja možda nisu godine, ali jesu generalna načela.

Pank je od svog nastanka predstavljao svojevrsni vapaj za jednakošću. Iako su se pripadnici ove supkulture trudili da se razlikuju, poruka njihove agresivne pojave oduvek je bila jasna – ja sam jednako dobar kao i ti. Otud ne čudi da, iako se ovaj žanr pripisuje dominantnoj beloj publici, on u sebi sadrži poruku protiv rasizma, ali i svih ostalih vidova diskriminacije.

Premda nije jasno definisao za šta se zalaže kao neki drugi pokreti (uzmimo hipi pokret kao primer), pank je oduvek nosio u sebi određene stavove. Takvi stavovi uključuju kontru, odnosno negiranje dominantnog, svest o klasnoj politici i podeli, i duboku veru u spontanost i oslanjanje na svoje veštine.

U političkom smislu, nije retka pojava da se panku pripiše jako prisustvo levičarske ideologije (obe društvene politike u centar svojih verovanja stavljaju zajednicu i društvenu svojinu). No, tu se priča ne zaustavlja, jer u isto vreme postoji i verovanje da se pank i njegova ubeđenja temelje na principu anarhije, a sve to zbog zapaženog prisustva nasilja i u jednoj i u drugoj ideologiji.

Ono što se danas može reći jeste da se čini da pank pokriva sve moguće ideologije. Kako je pravac rastao i poprimao različite oblike i podžanrove, može se reći da danas postoji verzija panka za svako ubeđenje. Ipak, svaki od tih podžanrova nosi osnovnu nit bunta i antiestablišmenta koji ih sve povezuje pod okriljem panka.

Pank u drugim umetnostima

Osim muzike, pank je prisutan i u drugim vidovima umetnosti i medija. Tako je pank ujedno i pravac vizuelnih umetnosti, plesa, književnosti, ali i filma, te novinarstva.

Što se vizuelnih umetnosti tiče, pank se ovde kao stil sreće pre svega usko vezano za muziku. Crteži i ilustracije koji nastaju pod uticajem pank estetike, najpre se sreću na koricama albuma, majicama, posterima i plakatima, te ulaznicama i flajerima.

Kako pank estetika i nalaže, ovaj se vid umetnosti oslanja na šok i agresivnost u nastupu prema publici. U sustini, ovakva umetnost je vrsni kolaž različitih uticaja koje spaja napadnost u pristupu. Kolorit takvih ilustracija može varirati od crno-belog (često uz prisustvo jarko crvenih detalja), pa sve do najživopisnijeg i šarenog.

Što se tiče književnosti, pank se u njoj ostvario i u poeziji i u prozi. Kako je pravac nastajao uporedo sa jačanjem postmodernizma, ne čudi da dva pravca imaju mnogo toga zajedničkog. I postmodernizam i pank ispituju dominantno, preispituju nametnute stereotipe i standarde, ali i propagiraju jednakost u vrednovanju različitih tačaka gledišta sa kojih se priča pripoveda.

Od istaknutijih pank pesnika moraju se spomenuti članovi grupe The Medway Poets, ali i drugi individualni pesnici poput Regana Bučera, Džona Kupera Klarka, Džima Kerola i nezaobilazne Peti Smit.

Kada govorimo o prozi, neophodno je pomenuti dva žanra koja su nastala pod ogromnim uticajem pank ideologije i estetike: sajber-pank (cyberpunk) i stim-pank (steampunk). Premda su najpre tretirani kao deo niže književnosti, danas su ravnopravni i poštovani književni žanrovi koji se čak i izučavaju u mnogim akademskim krugovima.

Da li je pank stvarno mrtav?

Uvreženo je mišljenje, među jednim delom kritike, kako je pank kao žanr doživeo svoj vrhunac, a odmah nakon toga i nestajanje. U ovakvom kontekstu najčešće se pominje 1979. godina kao zvanični kraj panka. Međutim, da li je to tako?

Čini se da se veliki deo ovog žanra prenebregava ovakvim jasnim vremenskim definicijama.

Uticajni bendovi poput Oi! bendova koji su umnogome doprineli da pank bude to što jeste, ovime padaju u zaborav što se kritike tiče.

Isto tako, i pank scena koja danas postoji time gubi na značaju. A ona postoji, i to u raznim oblicima. Razni podžanrovi panka uveliko stvaraju scenu i umetnike, a neki od njih su dub-pank, anarho-pank, strit-pank (odnosno ulični pank), kao i masovni hit devedesetih – grandž.

Može se reći da pank, kao i svaki drugi pravac koji ima aktivne sledbenike, nije i ne može biti mrtav. Ova se tvrdnja može opravdati time da za pripadnike ove supkulture pank nije samo vrsta muzike, puki stil oblačenja i umetnosti, odnosno tek još jedan književni žanr.

Pank je stav, životna filozofija i način života. Pank je ideja, a ideje su, znamo to, neuništive.