Kako započeti priču o jednom od najautentičnih bendova 21. veka? Arctic Monkeys su bend koji od svojih ranih početaka do današnjeg dana potencira svojstvenost i integritet, kao možda nijedan drugi bend u protekle dve decenije. Menjajući se i sazrevajući, ipak ostaju verni sebi, što mnogim muzičarima teško polazi za rukom.
Kako su Arctic Monkeys od srednjoškolskog benda postali jedan od najvećih bendova na planeti?
Počeci u Šefildu
Ova priča počinje 2002. godine u Haj Grinu, predgrađu grada Šefilda, odakle su potekla i neka velika muzička imena poput Human League ili britpop legende Pulp. Aleks Tarner, Met Helders, Džejmi Kuk i Endi Nikolson, provodili su školske dane slušajući The Strokes. Odlučuju da osnuju sopstveni bend – Arctic Monkeys, ne sluteći da će se ime tog benda kroz par godina naći uz pomenute Amerikance.
Srž benda čini prijateljstvo iz detinjstva frontmena Tarnera i bubnjara Heldersa, kojima se pridružuju drugari iz školske klupe.
Početak 21. veka je vreme kada gitarska muzika doživljava svoj veliki preporod, kako u Americi, tako i u Velikoj Britaniji. Iz mora vladajućeg hip-hopa i r’n’b-ja izranja talas bendova koji svoj zvuk baziraju na post-panku. The Strokes 2001. godine izdaju album Is this it, koji će postaviti nova usmerenja za alternativnu rok muziku.
Pored njih tu su The White Stripes, Interpol, The Killers, i britanski Franz Ferdinand, The Libertines, Razorlight, Bloc Party itd. Ovom nizu priključiće se i Arctic Monkeys, kao možda najuspešniji.
Ujedno, vreme o kom se govori je i vreme uspona Interneta, koji postaje novo polje i za plasiranje muzike. Akteri ove priče mogu mnogo da zahvale ovoj činjenici. Naime, njihovi prvi demo snimci delili su se masovno putem Myspace-a. Ironično, jer članovi benda u to vreme nisu ni znali šta je Myspace(niti su do današnjeg dana mnogo zainteresovani za čari Interneta).
Tako su preko noći Arctic Monkeys uspeli da obezbede veliki krug obožavalaca, koji su dolazili na svirke spremni, pevajući svaku reč.
Don’t believe the hype
Prvi album Arctic Monkeys Whatever people say I am, that’s what I’m not izašao je 2006. godine i postao najbrže prodavani debitantski album svih vremena u Velikoj Britaniji. Album se bavi temama odrastanja, noćnog života tinejdžera i neuspešnih potraga za romantičnim partnerom. Pripovedačka sposobnost frontmena posebno se isticala, dok je brzinu izgovorenih reči pratila jednako brza muzička podloga. Zvuk benda bio je pravo osveženje na sceni. Album mnogi svrstavaju u liste najboljih albuma 21. veka.
Sledeći album benda Favourite Worst Nightmare, usledio je odmah sledeće godine. Iako je bend bio pod pritiskom nakon ogromnog uspeha debitantskog ostvarenja, drugi album bio je još jedan uspeh u nizu. Bend je još više učvrstio prepoznatljiv energični zvuk. Nikolsona, koji nije mogao da podnese pritisak novosteknute slave, je na basu zamenio Nik Omajli. Iste godine prvi put su nastupili na Glastonberiju, izlazeći na scenu u duksevima. U tom trenutku već su bili miljenici domaće publike.
Ono što je za bend bilo karakteristično od početka, jeste njihov stav prema muzičkoj industriji i medijima. Javno su iznosili skeptičnost za famu koja se oko imena benda stvarala rano, i trudili su se da se drže što dalje od nje. Tako je rečenica: Don’t believe the hype postala svojevrsni slogan benda i njihovih fanova. Totalna nezainteresovanost, ispraćena manjkom ozbiljnosti, uočljiva je i u intervjuima koje članovi benda daju. Jasno je od početka da je za njih muzika ta koja treba da priča, a ne oni.
U skladu s tim, Arctic Monkeys gaje i averziju prema dodelama nagrada, koje uvek dočekuju sa dozom humora. Najpoznatiji trenutak je svakako govor koji je Tarner održao na Brit Awards 2014. godine, nakon što je bend osvojio nagradu za najbolji album. U tom trenutku bend je već imao tradiciju sličnog ponašanja kada su ovakve situacije u pitanju:
Amerikanizacija
Nakon prva dva albuma i brzo steknute slave Arctic Monkeys su imali potrebu da probaju nešto novo. Bend se upućuje u Ameriku, gde ih dočekuje Džoš Homi, frontmen benda Queens of the Stone Age, sa kojim otpočinju rad na novom materijalu.
U pustinji nadomak Njujorka snimaju treći album Humbug, koji izlazi 2009. godine. Ovaj album predstavlja možda najveći preokret u njihovoj karijeri. Bio je to odvažan potez. Odlikuje ga psihodelični, mračniji i žešći zvuk. Bend počinje da eksperimentiše i sa instrumentima koje do tad nisu koristili, poput klavijatura. Iako su ovaj album svojevremeno mnogi okarakterisali kao pad u stvaralaštvu benda, danas mu se mnogi vraćaju sa pohvalama.
Humbug je jedan od onih albuma koji sazrevanjem pružaju sve više slušaocu. Aleks Tarner na njemu napušta dečačke teme i pripovedanje o ljudima iz svoje okoline. Sad nam otkriva druge strane svoje ličnosti, pišući o ličnijim iskustvima, sa ozbiljnijim pristupom prema velikim pesničkim temama. Ovo se nastavlja i na sledećem albumu Suck it and see, koji objavljuju 2011. godine i koji predstavlja neku vrstu prelazne faze za bend.
Nakon turneje za Suck it and see, Arctic Monkeys se sele u Los Anđeles. Život u tom gradu menja i način njihovog pogleda na svet. 2013. godine nastaje album AM, koji je od njih načinio svetske megazvezde. I na njemu oni nastavljaju da eksperimentišu sa zvukom. Gitarske rifove vešto kombinuju sa r’n’b bitovima. Ovo je njihov album za žurke, ispraćen i vizuelnom transformacijom benda. Nabacuju bajkerski imidž, oblače kožne jakne i čizme i stavljaju gel u kosu. AM je njihov izlet u ekstrovertnost. Do tog trenutka najviše su se zabavljali u studiju, dok sad to prenose i na binu.
Misteriozni frontmen
Bend Arctic Monkeys čine svi članovi zajedno, međutim, neosporivo je da je Aleks Tarner ključni član. On je mozak operacije, koji piše svu muziku i tekstove. Tarnerova lirika jedan od zaštitnih znakova benda. Bez sumnje je jedan od najvećih pesnika roka u poslednjih dvadeset godina. Najveći uzor mu je pank pesnik Džon Kuper Klark, ali očigledni su uticaji i Džona Lenona, Leonarda Koena i Nika Kejva.
Predusretljivosti na koju nailazimo u njegovim tekstovima, suprotstavlja se zatvorenost koju Tarner godinama unazad iznosi u javnosti. On dugo ostaje skriven i povučen, često odsutan u intervjuima i izgubljen u mislima. Ovo se međutim polako menja, posebno na sceni. Od stidljivog dečaka sa kapuljačom pretvara se u rok zvezdu u svakom smislu reči.
Tarner zauzima drugačiji stav i na promocijama poslednja dva Arctic Monkeys albuma. Čini se kao da izgrađuje alter ego uloge koje će igrati. Ovo podrazumeva i promenu odeće, frizure, pa čak i naglaska, pa je tako u AM eri on arogantni frontmen sa lažnim američkim naglaskom. Ovde je jasan uticaj Dejvida Bouvija na njega, jer se vidi potreba za stalnom promenom i reinvencijom sopstvene ličnosti. Na sceni ispoljava sve veću teatralnost.
Sa svojim najboljim prijateljem, Majls Kejnom, Tarner ima još jedan bend – The Last Shadow Puppets. Sa njim je izdao dva albuma, Age of the Understatment 2008, i Everything you’ve come to expect 2016. godine. Muzika koju sa njim radi govori o njegovim drugačijim muzičkim uticajima, poput Skota Vokera, Enija Morikonea i filmske muzike uopšte. Takođe, rad sa Kejnom Tarnera na poseban način oslobađa na sceni i daje mu prostora da se poigrava više sa scenskom personom.
Pored ovog najvažnijeg sporednog projekta, Tarner sarađuje i sa drugim muzičarima. 2011. godine pisao je muziku za film Submarine Ričarda Ajoedija, koji je za Arctic Monkeys uradio nekoliko spotova. Ovo je za sad Tarnerov jedini solo projekat. Gostovao je na i pesmi Vertigo benda Mini Mansions, a oprobao se i u ulozi producenta na albumu Belladona of Sadness mlade pevačice Aleksandre Savior, na kom je i koautor.
Na Mesecu
Nakon AM-a Arctic Monkeys prave pauzu od nekoliko godina. Većina članova benda u toj pauzi se posvećuje porodičnom životu, dok Tarner nastavlja da radi na drugim projektima. Bubnjar Met Helders svirao je na poslednjem albumu Igija Popa – Post Pop Depression. Dugo se iščekivao sledeći potez benda, ali je bilo jasno da će uslediti još jedan preokret. Nakon velikog izleta u mejstrim, logičan korak za ovakav bend bio je povlačenje, a ne još jedan žurka-album.
Tek objavljen šesti album Arctic Monkeys Tranquility base hotel + casino dobija brzoplete loše recenzije od strane kritike i fanova benda. To je album koji zahteva pažljivije slušanje i strpljenje. Zahteva preslušavanje u celosti. Predstavlja nešto najbliže konceptualnom albumu što su ikada snimili. Kako Tarner u intervjuima objašnjava, želeo je da album bude kao neko mesto koje možete da posetite dok ga slušate.
U ovom slučaju to mesto se nalazi na površini meseca, na lokaciji na koju su Nil Armstrong i ekipa sleteli 1969. Na toj tački Tarner podiže svoj hotel u čijem lobiju sa bendom svira svoje nove pesme.
Album Tarner piše sam, u izolaciji u svom kućnom studiju, koji naziva Lunar surface. U skladu sa tim pušta kosu i bradu, koji simbolišu njegovu otuđenost od spoljašnjeg sveta. Započinje snimanje sam, komponujući pesme na klaviru koji je dobio za rođendan. Ovoga puta u studiju se četvorici članova benda pridružuju i drugi muzičari, uz dugogodišnjeg producenta Džejmsa Forda. Ovi ljudi ih prate i na turneji. Između ostalih, tu je i Kameron Ejveri, nekadašnji član benda Tame Impala.
Tarner na albumu istražuje svoje objektivne opservacije o savremenom životu, društvenim mrežama, politici i tehnologiji. Ujedno piše i o ličnim preispitivanjima. U mnogim trenucima deluje izgubljeno ili nedorečeno, kao u pesmi One point perspective, gde poziva slušaoca da ga ipak isprati:
Bear with me, man, I lost my train of thought
Ova izgubljenost nije slučajna. Tarner nikada nije otvorenije i više govorio o svom procesu stvaranja, i sa većim uzbuđenjem o stvarima koje ga inspirišu. Još tokom AM ere on pominje inspiraciju koju pronalazi u filmovima Federika Felinija. Na ovom albumu ona je još uočljivija. Tema pesama često postaje samo pisanje pesme ili Tarnerovo promišljanje o tome kako da neku ideju iznese. Poput Felinija koji snima film o snimanju filma u Osam i po. Očigledni su i drugi filmski izvori kojima se okreće, poput Kjubrika i Žan Pjer Melvila, kao i gomili naučno-fantastične literature.
Na ovom albumu slušamo bend koji sazreva na pravi način radeći ono što žele da rade, zadržavajući pritom i svoj smisao za humor, čak i na svoj račun. U pesmi Batphone Tarner iznosi:
I sell the fact that I can’t be bought
I to mu baš ide od ruke.
