Kultura ispijanja dugotrajnih kafa kod nas je postala fenomen. Iako nismo zemlja u kojoj je ona nastala, štaviše i naša domaća kafa nosi turski naziv, izgleda da u tom procesu najviše uživamo i teško ga se odričemo.
Koliko vremena se pije kafa?
Ne samo tokom vikenda nego i preko radne nedelje ne postoji kafić na Cvetnom trgu, Obilićevom vencu ili Donjem Dorćolu koji je prazan. Nekako, kao da postoji prećutni dogovor između šefova i zaposlenih da je ispijanje kafe u lokalima obavezan dnevni ritual. Ali i kada popijemo tu šoljicu espresa, mi ostajemo u istom sedećem položaju u proseku od sat vremena do dva.
Ako merimo vreme koje nam je potrebno da bi se jedna kafa u maloj šolji popila, sa uključenim uživanjem, to bi otprilike bilo pola sata do četrdeset minuta. U Italiji, kao u zemlji kafe, originalni kratki espreso se pije „s nogu“ i „na eks“. Cena kafe zavisi od toga da li je uzimate na šanku ili se odlučite da sednete. Ukoliko sedite za stolom nakon ispijenog poslednjeg gutljaja, po mišljenju Italijana, vi više nemate šta tu da tražite.
Ali, Beograđani ne ustaju tako lako. Ako nisu u kafiću minimum dva sata, bolje da nisu ni izašli iz kuće.
Pored kafe, postoje neophodne teme koje moraju obavezno da se iskomentarišu. Od sopstvenih dešavanja do domaće i svetske političke scene, ovakvi razgovori su svakodnevni u većini beograskih kafića. Oni postaju mesto okupljanja prijatelja, poslovnih partnera ili ljubavnika. Zelene bašte, raznobojne stolice i alternativni detalji koji nam zaustavljaju pogled čine da uživamo u svakom momentu.
Prvi kafić u Beogradu
Iako je čudno za poverovati, Beograd nije oduvek imao kafiće nego su prvi oblik sedećeg hedonizma imale kafane.
Kafana, na turskom jeziku, znači kuća u kojoj se pije kafa. Godine 1522. Beograd dobija svoju prvu kafanu, i time predstavlja presedan u Evropi. Vremenom, u kafani kafa ne ostaje najbitniji napitak, čime ona danas dobija potpuno drugu dimenziju.
Razlika između kafane i kafića ranije je bila u ljudima koji su posećivali te objekte. Kako navodi Vladimir Arsenijević, jedan od naših cenjenih režisera, osamdesetih godina postojale su tri subkulturne grupacije: hipici, pankeri i šminkeri. Kako bi poslednji imali svoje mesto okupljanja, bilo je neophodno napraviti alternativu rok i pank klubovima poput tadašnjeg „Cepelina“ i „Bonafidesa“, u kojima su nasuprot prve dve grupacije nalazile svoje mesto.
Godine 1979. se otvara prvi kafić pod nazivom „Zlatni papagaj“ u ulici Đure Jakšića broj 11. Stvorena je legenda! Papagaj je iz dnevnog ispijanja kafe prelazio u duge noći neprestanih pogleda između sređenih šminkera. Njegovu popularnost je opisala i grupa Električni orgazam kroz pesmu „Zlatni papagaj“. Nakon njegovog nastanka, kafići su postali trend koji se širio velikom brzinom.
Iako prvi kafić nije opstao do danas, u Beogradu proces nastajanja i menjanja ovih objekata za ispijanje prve jutarnje kafe uz novine je nezaustavljiv. Čini se da je skroz legitimno reći da ih danas pored vrabaca, Beograd može smatrati svojim drugim zaštitnim znakom.
