Sizif je junak iz grčke mitologije najpoznatiji po svojoj kazni da gura ogromnu kamenu gromadu uzbrdo. Svaki put kad bi stigao do vrha, kamen bi se skotrljao u podnožje brda i bio bi ponovo na početku. Bogovi su mu odredili tu kaznu jer su smatrali da je besmislen rad najgora kazna za smrtnike.
Postavlja se pitanje da li je moguće da Sizif ipak bude srećan?
Nauka kaže da je svetlost elektromagnetno zračenje koje je vidljivo ljudskom oku, a da su boje samo efekat našeg doživljaja. Svet je bezbojan, subjektivan, tako da je svako od nas kreator sopstvenog sveta. Svako od nas može različito doživljavati istu situaciju, što znači da sami biramo u kakvoj se situaciji nalazimo. To zavisi od naše svesti a ne od same situacije.
Sizifova jedina kazna su trenuci svesti kada shvata da je borba uzaludna. Sizif može biti srećan u svojoj borbi jedino ako je nagrađen manjkom svesti. Dakle, Sizif se, teoretski gledano, bori sa svešću, a ne sa kamenom. Ako je svest Sizifova kazna, to implicira da je iluzija njegova najveća nagrada i jedini racionalan razlog zašto je on jači od kamena koji gura.
Kada ne bi imao svest o lepoti života koji je ranije živeo i kada bi sve vreme proveo u nadi da se kamen ipak neće skotrljati, kazne uopšte ne bi bilo. Tada Sizif ne bi imao čežnju za nečim drugim jer bi to bila njegova jedina spoznaja sveta.
Svi smo mi Sizif
Čini se da je, ovako gledano, ovaj mit alegorija čitavog čovečanstva. Guranje kamena predstavlja borbu, odnosno naš život, dok kotrljanje kamena predstavlja našu smrt, odnosno negaciju borbe.
Čovečanstvno je naizgled osuđeno na večnu borbu koju gubi u samom startu. Međutim, poenta je upravo u našem odnosu prema toj borbi.
Ne možemo reći da je svaki pojedinac Sizif jer ne oseća svako teskobu postojanja koju simboliše Sizifov kamen. Za pojedinca, koji umesto teskobe oseća radost življenja, život i nije borba u pravom smislu te reči, već radost čije će trajanje gledati što kvalitetnije da iskoristi.
Kvantitet ili kvalitet u svetu apsurda?
Besmisleno je tvrditi da je kvantitet bitniji od kvaliteta života. Kvantitet je samo uslov za nastanak kvaliteta koji ima ulogu konačnog cilja. Kada bismo se lišili kvaliteta, tada bismo odbacili i cilj i samim tim potonuli u apsrud.
Odbacujući kvantitet u potpunosti, sa druge strane, negiramo kvalitet, kao i sve ostalo uključujući i apsurd. Dolazimo do zaključka da je život bez kvaliteta apsurdan dok bez kvantiteta nije. Drugim rečima, gore je izgubiti kvalitet života nego sam život.
Alber Kami kaže da je dovoljna sama borba da bi čovek (Sizif) bio ispunjen. U ovom slučaju nije tako, jer se čovek uvek bori za cilj, a ovde cilj i nada da će se on ostvariti ne postoje. Apsurd je u tome što Sizif dolaskom na cilj ne ostvaruje isti. Tako da cilj u ovom kontekstu ima samo ulogu odredišta. Sizif bi mogao biti srećan samo hipotetički ali ne i realno.
Zaključak
Sizif jeste apsurdan junak jer egzistira iz iracionalnih razloga. Život je apsurd ukoliko ga takvim učinimo. Ako revoltom ne možemo da pobedimo apsurd, onda revolt postaje apsurd per se.
Apsurd, odnosno besmisao, se može pobediti isključivo pronalaženjem smisla. Sreća je negacija apsurda jer ona predstavlja ostvarenje cilja –kvaliteta. Nasuprot tome, ukoliko patnju produžavamo bez cilja, tada postajemo Sizif i potvrđujemo apsurd.
Piše: Luka Pribišić
Potpuno pogrešno – Kami nije pisao o priglupom ili psihotičnom Sizifu koji može biti srećan jer se nada. Govorio je o sreći izvan nade… Kad bi pojednostavili stvari, nešto slično bi se moglo naći u budističkom učenju o trenutku, trenutku u kojem ne postoji prošlost (ljepota prošlog života) niti postoji budućnost (smisao, tj besmisao jednog od sledećih trenutaka kad kamen stigavši na vrh ponovo sklizne niz brdo), postoji samo trenutak sadašnji, postoji kamen i postoji Sizif… Čemu ova pinkovska interpretacija?
МИТ О КАМИЈУ
Ишао Албер Ками путем који се налазио у подножју једног високог брда и угледао велики камен, безмало стену, што се, очигледно, са брда скотрљао и зауставио на путу којим се Ками управо кретао.
Када га је добро осмотрио Ками засука рукаве и поче да гура камен са пута, узбрдо, стењући од напора који је улагао како би камен покренуо и закотрљао.
Када му је пауза за топли оброк истекла Сизиф се вратио и на своје велико изненађење опазио Камија како се рве са оним каменом, његовим каменом.
„Значи човек данас не може ни на пишање да оде а да му неко не заузме радно место по ко зна којој рођачко-партијској линији!“, грмну Сизиф, одлепи Камија као таксену марку од свога камена и заврљачи га, једним снажним, рукометашким замахом, далеко иза руба ове сторије. Затим опљуну дланове и погура свој камен узбрдо, успут језиком опипавајући крљомке властитих зуба у потрази за заосталим комадићима паризера са сенфом или хлеба које је управо доручковао. Ниједном није помислио на жгољавог незнанца којег је затекао на гомили са својим каменом, као да овај нигде, осим у приповедачевом уму, никада није ни постојао.
Eh to je zato sto je Kami Buntovnik kakvog nema vise.. Kako on kaze „The only way to deal with an unfree world is to become so absolutely free that your very existence is an act of rebellion.“
Zato je dovatio kamen da gura.. Zato sto Kami nije neko ko bi video besmislicu u tom poslu vec bi on video njegovu sansu da se bori i buni protiv same cinjenice da mora da gura kamen! Pitanje teksta iznad, da li Sizif moze ikad da bude srecan se moze cak odgovoriti kroz Kamijevu buntovnicku filozofiju. Kada bi Kami bio stavljen da gura kamen on bi u svom buntovnickom duhu to radio, sa unutrasnjom vatrom bi to radio, gurajuci taj kamen on bi se borio protiv guranja kamena, zato sto mu je to jedino dozvoljeno. Tako da na izvestan nacin on bi bio srecan zato sto bi bar imao tu opciju da pusti iz sebe da bunt izadje.
A evo i nesto malo vise o Kamijevoj buntovnickoj filozofiji:
http://fifthdimensionart.com/2016/06/07/albert-camus-and-his-rebel-philosophy/