Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.
O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja,
odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.
I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno;
svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.
Stanislav Vinaver
(Visited 3 times, 1 visits today)
Vinaver…:)
Ako je samo jedna cula ovu pesmu, nadam se da je to bila ona s titulom g-dja Vinaver ili tako neka.
Medjutim, volim da zamislim Vinavera izmedju prethodne i sledece zene kako mu se veoma korisna pesma ostvaruje s titulisanom i pre nego sto je na njoj upotrebi, i izlazi iz serije zena, zaljubljen, zacudjen i bajkovito srecan do kraja zivota.