Marko Vidojković: Srpsko društvo je poput tvitera, jedna govnjiva arena

Nova knjiga Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ u izdanju Lagune je u prodaji od septembra. Iskustveno proživljenu Jugoslaviju najmlađe generacije nemaju. Sve što poznaju jeste stvarnost loših političkih poteza, surovi neoliberalizam i apatično društvo nespremno da izrodi bolje sutra.

Međutim, u novom romanu Marka Vidojkovića, za apatiju mjesta nema. Prema njemu Jugoslavija je svojevrsno utopijsko društvo, bazirano na „komunizmu sa ljudskim licem“. U ovoj utopiji hadžije sebi nisu podijelili rejone i nisu svoju djecu evakuisali avionima, nego im je pisac sudbinu zapečatio jednom takvom nesrećom. I ti nesrećnici postaju narodni heroji, ne zahvaljujući životu nego smrti, a mi zauzvrat nemamo policijski sat i nemamo izlaz samo do devet, kako se navodi u fantastičnoj pjesmi sarajevskih pank-rok pjesnika, koji u utopijskoj Jugoslaviji vjerovatno sviraju turneje i slobodno govore da im je, nekim nesrećnim slučajem, pojačalo (bilo koje marke) „prestalo raditi“.

Elem, nešto takvo je i moguće samo u okviru ovakvog romana, na osnovu kojeg samo možemo propitivati davne događaje, sudbine i propuštene prilike.

Knjiga je odlično prošla kod čitatelja, prva je na listama prodaje. Knjiga srpskog autora, prodaje se i u Hrvatskoj, vrlo dobro, što izaziva čuđenje. U kakvom sistemu i društvu živimo kada prodaja knjige izaziva takve reakcije? Je li to rezultat male kulturne razmjene između država ili rezultat ne baš lijepe prošlosti?

Knjiga je zapravo na svom samom početku. Nisu prošla ni dva meseca otkako je objavljena, a u Srbiji se štampa već četvrto izdanje, to jest ukupno jedanaest hiljada odštampanih primeraka. To je jako dobar start, a ono što me više raduje jesu reakcije čitalaca, koje su redom pozitivne.

U Srbiji, gde sam navikao na ignorisanje od strane establišmenta, kritika ćuti. U Hrvatskoj su se, nasuprot tome, do sada pojavile već dve ozbiljne, velike i što je najbolje, pozitivne kritike u medijima.

U Srbiji je književna kritika poništena tabloidnim medijskim mrakom, tako da su pisci ostavljeni jedni drugima i čitaocima. U tom haosu svako za svakog može da kaže da je najgori i najbolji. Srpsko društvo je poput tvitera, jedna govnjiva arena u kojoj se kolju svi sa svima, bez obzira na političku pripadnost, godište ili pol. Autodestrukcija nas je pojela.

Ipak su Srbija i Hrvatska različite zemlje, sa različitim književnim tržištem, sa različitim čitaocima, koji potpuno različito čitaju i doživljavaju ovu knjigu. Dok se u Hrvatskoj neki od njih raspravljaju sa idejom kako je Jugoslavija uopšte mogla negde da opstane, pa čak i u obliku naučne fantastike, u Srbiji se lože na to kako komunisti iz paralelne dimenzije jebu majku svima redom sa ove strane portala.

Ono što se sviđa i jednima i drugima jesu jugoslovenska tehnološka dostignuća, poput elektromobila Zastava 1001 ili magnetno-levitacionog voza Skoplje – Beograd – Zagreb – Ljubljana.

Roman „Kandže“, s kojim sam se proslavio u Srbiji, objavljen je za zagrebački Profil, još 2007, međutim, nije doživeo drugo izdanje. Danas mi je jasno da priča o demonstracijama protiv Slobodana Miloševića nije imala šta da traži na hrvatskom tržištu – videćemo kako će proći priča o jugoslovenskim komunistima iz druge dimenzije.

U posljednje vrijeme imamo trend izdavanja knjiga koje prate imaginarnu paralelnu istoriju, to jest šta bi bilo kad bi bilo, jeste se i Vi vodili ovakvim trendom, koji vrlo dobro prolazi kod publike, i šta mislite o tome da ljudi imaju potrebu da gledaju u, i mijenjaju tok istorije, barem imaginarno i na nivou književnosti?

Tek kad sam bio pri kraju pisanja romana pogledao sam prvu, a zatim i sve ostale epizode „Rika i Mortija“. Ovaj roman, meni makar, najviše liči na to. Inicijalno su mi dve knjige bile inspiracija za ovu – „Otadžbina“, Ričarda Harisa i „Opet on“, Timura Vermesa. Obe su vođene idejom spajanja nacista sa vremenima u kojima nacista odavno ne bi trebalo da bude. Mi nismo imali naciste, već komuniste, koji su takođe prilično autoritarni, pa je suočavanje jednog autoritarnog sistema sa jednim ovako monstruoznim antisistemom, poput našeg, bio sjajan literarni izazov za mene.

To je duh umetnika našeg vremena – pokušavati da nađeš izlaz iz njega u paralelnim univerzumuma i paralelnim istorijama. Palo je na pamet i drugima, a, eto, palo je na pamet i meni. Svi mi smo deo duha čovečanstva, koji nam je, zahvaljujući internetu, sve vreme ispred nosa. Ne moramo rečima da definišemo sve što osećamo, dovoljno je da osećamo život i ljude oko sebe i insirisani time, stvaraćemo nova umetnička dela, koja će, po duhu, pa čak i po sadržini, međusobno biti neka vrsta rođaka.

Tvoja subjektivna shvatanja pretočena su i u ovu knjigu, jer je nemoguće govoriti o objektivnosti kada se piše ovakav tip knjige, međutim je li moguće odsanjati dobrostojeću Jugoslaviju na objektivnom revizionizmu bez primjese subjektiviteta, a da nije bilo svega onog ružnog tokom devedesetih?

Jugoslavija iz moje knjige nije mogla da postoji u realnosti. Ona predstavlja Jugoslaviju o kojoj su nas učili u osnovnoj školi. To je najbolja zemlja na svetu. To je najlepša zemlja na svetu. To je super zemlja, ali samo na papiru i samo klincima. Koliko je krhka bila, pokazuje i to kako je skončala.

Kada je nestalo socijalističke ideologije, čiji je revolucionarni lepak iz drugog svetskog rata držao Jugoslaviju celovitom, nestalo je i Jugoslavije. Ona je prvo bila talac Karađorđevića, a zatim talac komunista. Čim je trebalo da se preobrati u moderno demokratsko društvo, preobratila se u krvavu klanicu, jednim delom zahvaljujući spoljnom faktoru, ali većim delom zahvaljujući nacionalizmu njenih naroda i narodnosti, počev od najbrojnijeg, pa sve do najmalobrojnijeg.

Imajući u vidu globalna stremljenja i haos u kome se nalazi čovečanstvo, nema čak prostora ni za nadu da će neke buduće generacije obnavljati Jugoslaviju. Na žalost, situacija je toliko loša da će se ljudi na ovim prostorima radije okrenuti destrukciji ili autodestrukciji, nego pokušati da izgrade neko novo i bolje društvo. Bolje društvo na temeljima dužničkog poznog kapitalizma nije moguće izgraditi. Naši narodi mogu se ujediniti jedino opet na socijalističkim idejama, a pričati o tome kada našim životima i dalje upravljaju oni koji su socijalizam poslali u istoriju, ravno je ludilu.

U Sovjetskom savezu, pisci i pjesnici su nazivani arhitektima ljudske duše. Je li moguće knjigama utjecati na postojeće stanje, Vaše kulturno i društveno djelovanje je dosta aktivno, međutim drugi umjetnici kao da se bezbrižno mire sa statusom quo? Je li uloga istinskih umjetnika oduvijek bila osuđena na galamu protiv sistema, ili je istina skrivena kod onih koji tiho rade, a galame kada sve prođe?

Dok sam učestvovao na protestima protiv Slobodana Miloševića, sa divljenjem sam gledao javne ličnosti koje su dizale glas protiv njega. Nisam imao dilemu oko toga da svoj položaj javne ličnosti iskoristim za kritikovanje vlasti, još od 2005.

Ipak, to je u vreme vlasti DS i DSS bilo lakše, jer su te dve stranke u svojoj suštini demokratske. One su trpele kritiku i nisu ti pravile pakao od života jer ih pljuješ. Srpska napredna stranka, međutim, nema u sebi ništa demokratsko. Reč je o banditskoj mašineriji za pljačkanje i ugnjetavanje građana Srbije, na čijem je čelu simbol svega nedemokratskog u Srbiji devedesetih i u Srbiji danas, Aleksandar Vučić. On ne samo da ne trpi kritiku, već je i izrazito osvetoljubiv i krvožedan, što je uticalo na to da se većina uprpi.

Sramota je plašiti se Vučića, a duplo je veća sramota javno ga se plašiti. Javne ličnosti koje danas ćute, a koje će da zagrakću kako su bile protiv Vučića sve vreme, sutra, kada više ne bude bio na vlasti, nešto su što se podrazumeva. To je ključni deo našeg korumpiranog, podaničkog i kukavičkog mentaliteta.

Međutim, danas, kao javna ličnost, radim isto ono što sam radio i kao „privatna“ ličnost devedesetih – borim se za demokratiju, ljudska prava i bolji život, pre svega jer mrzim da živim u zemlji nesrećnih ljudi.

Nema nikakvog master plana, nema potajne želje da se moje reči izrode u koletkivni pokret, a naročito nema političkih ambicija. Moja jedina ambicija jeste da ponovo stvorimo društvo u kome ćemo živeti kao ljudi, a ne kao robovi.

U Tuzli ste, zbog promocije knjige 18. novembra. Tuzla poput Rijeke u Hrvatskoj slovi za slobodarski grad, a Vaše kulturno i društveno djelovanje vezano je za slobodne gradove Srbije. Jeste li mogli ikada zamisliti, da će se gradovi i regije u 21. stoljeću dijeliti na one u kojima se slobodno govori, i one u kojima vlada medijski mrak, u kojima se čuju samo podobni glasovi?

Ne postoje slobodni gradovi u Srbiji. Postoji samo Šabac, koji je percipiran kao slobodan jer jedino u njemu naprednjaci nisu na vlasti. Dakle, Šabac nije slobodan, već normalan grad. Ostali gradovi su praktično okupirani. U budžetskim institucijama nema mesta za mene. Biblioteke i kulturni centri nisu zainteresovani za promocije mojih knjiga, bez obzira na to koliko su popularne. Sve se svodi na privatnu inicijativu. Ni u Tuzlu ne bih došao da nije bilo jednog jedinog čoveka – Maria Bertholda, vašeg sugrađanina koji živi u Švajcarskoj, a koji je organizovao i finansirao moj dolazak.

Takav slučaj je i u Srbiji. Negde mi gazde klubova i kafića organizuju dolazak o svom trošku, negde to čine pojedinci koji žele da ostanu anonimni, negde privatni univerziteti i svima sam im beskrajno zahvalan. Svakome ko iz svog džepa kupuje jedan sat slobode za svoj grad, koliko traju moje književne večeri, treba, osim mene, da zahvale njegovi sugrađani.

Dakle, slobodni su ljudi, a ne gradovi, a slobodni ljudi su svuda oko nas.

Nakon procesa pisanja romana, kako se vratiti u zglob našeg vremena, naših života i država?

Godinu i po dana trajalo je pisanje ove knjige. Trajalo bi znatno kraće, da usput nisam morao da se jebavam sa Vučićevom bandom. Kad ti je glava u torbi, kada su računi neplaćeni, nije uopšte lako pisati roman. Možda bi takva situacija bila inspirativna nekom mladom piscu, ali svakako ne nekome ko je objavio deset knjiga i zašao u petu deceniju života.

Bilo je baš teško, na trenutke neizdrživo, upravo zato što nijednog trenutka tokom pisanja nisam izašao iz „zgloba našeg vremena“, ali se završilo i, što je još bitnije, knjiga je postigla uspeh.

Sada su okolnosti za pisanje nešto bolje, pa ćemo da vidimo koliko ću se mučiti sa pisanjem svog narednog romana, koji ću, kako stvari stoje, ponovo smestiti u paralelni univerzum, to jest u Jugoslaviju, 2018/19.

Razgovor vodili Zahir Bukvić i Marko Vidojković

Tuzla, novembar 2017.