Nikola Vranjković je pevač, tekstopisac, kompozitor, gitarista i producent koji živi i radi u Beogradu. Poznat je slušaocima kao ključna autorska ličnost kultnog beogradskog Block Out-a koji je prestao sa radom 2013. godine.
Objavio je samostalno knjigu i album „Za ovde ili za poneti“ (2001), a nakon raspada matičnog benda, mini album i knjigu „Bremeplov“ (2014), kao i singlove „Fototapet“ (2015), „Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“ sa Autogenim treningom (2016) i “Dve reči” (2016).
Pre nekoliko dana pojavio se i njegov novi singl i spot za pesmu „Tajni život suterena“ koji će se naći na njegovom novom albumu koji izlazi na jesen.
U intervjuu za portal Kultiviši se, Nikola Vranjković odgovara na pitanja o simbolici Dunava, značenju njegovih pesama, o vremenu u kojem živimo…
Kakvu simboliku ima Dunav u vašim pesmama? Šta je ono što Dunav čini vama inspirativnim?
Od malih nogu sam na Dunavu i stalno mu se vraćam. To je neka vrsta zavisnosti kao cigarete, alkohol ili narkotici samo što ja nemam nameru da nešto menjam po tom pitanju…
Možda ga ima malo više u pesmama iz prostog razloga što je uvek tu ili tačnije zato što se ja trudim da ga nikako ne zapostavim, jer ne znam čime bih mogao da ga zamenim.
Čitajući i slušajući vaše pesme, stičemo utisak da su kao voda, kao reka. Nekad umirujuće, lagano teku, nekad buntovne, kao neukrotivi brzaci. Kako biste vi okarakterisali vašu muziku?
Nisam nikad imao potrebu da opisujem svoju muziku. Dovoljno je što još uvek imam energije da je stvaram, snimam i sviram na koncertima. Ostalo mi nije bitno. Koga zanima moze lako da dođe do nje.
Loše vreme vadi pogrešne ljude, loši ljudi prave pogrešno vreme. Da li smatrate da je kultura u lošem vremenu, u krizi? Da li je sada gore nego nekada, ili smo samo u mogućnosti da jasnije vidimo stanje stvari?
Kad imate ideju i želju da je ostvarite postoje mnogi putevi da to uradite. Kod nas to često izgleda skoro pa nemoguće, ali ljudi se dovijaju na razne načine. Dobro sam upoznat kako stoje stvari po tom pitanju u muzici. Čak i kad sve napravite i snimite dolazite do zida koji je vezan za izdavanje i promociju sa kojim umetnici najlošije barataju, jer im na kraj pameti nije bilo da će i na to morati da gube vreme. Ne znam da li je gore ili je isto loše… nije ni važno. Daleko je od normalnog svakako.
Ima li svrhe boriti se sa nepobedivim protivnicima uprkos svemu ili je pametnije rešenje za umetnika da se povuče i sam obrađuje svoj vrt nepovezan sa okolinom?
Da bi neko obrađivao svoj vrt potrebno je da ga prvo dobro sakrije da bi mogao makar na miru njime da se bavi i jede svoj krompir i paradajz jer će u suprotnom država da mu ga sruši pa će neka velika kompanija u njemu da zasadi šrafcigere, najlon kese i usisivače. Ako usisivači i ne niknu neće biti neka prevelika šteta, zatvoriće plantažu, otpustiće radnike, izbetoniraće šta treba, sagradiće oblakoder… bitno je jedino iskoreniti domaći krompir i paradajz…
Koliki uticaj imaju digitalni mediji na kulturu i da li je on dobar ili loš za nju?
S obzirom na to da drugih medija koji prate domaću muziku jedva i da ima, kakvi god da su digitalni mediji u ovom trenutku su od pomoći.
Šta je potrebno za sreću? Koji čarobni akord?
Za sreću je potrebno da hladne glave i bez žurbe i panike sagledate svoju nesreću. Fmaj.
Da li imate neku pesmu koja vam je posebno draga i zašto?
Imam ih puno kao i svi ljudi koji slušaju muziku. Pesme koje mi sad padaju na pamet su „Bez“ − Goribor, „Jewy Sabatay“ – Lisac od želatina, „Strah od vozova” − Bajaga i instruktori, „Plavi tonik“ − La strada… zato što su slobodne, beskompromisne, iskrene pesme pravljene bez razmišljanja da li će se ikome dopasti.
Od pesama koje sam napisao najdraža mi je „Tajni život suterena“ koja se skoro pojavila kao singl i spot. To je klasičan primer kako jedna pesma ukoliko želite da budete puštani na radiju i televiziji ne treba da izgleda.
Klasično pitanje: nestrpljivo očekujemo vaš novi, dvosturki album. Da li će na njemu prevladati dinamičnije pesme kao „Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“ ili neke sporije?
Kad sve saberem i oduzmem preovladava neki srednji tempo. Uvek je i preovladavao.
I za kraj: šta želite reći vašim slušaocima u dve reči?
Svojim slušaocima i gledaocima se obraćaju političari. Oni žive za to i u tome uživaju. Kad nešto urade, ili česće ne urade, danima o tome laprdaju po medijima dok ta informacije ne stigne i do mrtvih, bolesnih, male dece i domaćih životinja… Zamislite kad bi neki fudbaler koji je dao gol na nekoj utakmici sledećih 20 dana visio po televizijama i objašnjavao nam kako je uštopovao loptu, pa je onda pogledao raspored saigrača, zatim odlučio da sam krene u napad i na kraju lobovao golmana… u nameštenoj utakmici. Meni je to odvratno. Nemam ništa pametno da kazem svojim slušaocima, niti oni očekuju da im se ja na taj način obraćam.
Pročitajte i Intervju: Vladimir Skočajić Skoča
Ne možete jednom Nikoli Vranjkoviću postavljati ovako mediokritetska pitanja.