Ivana Dimić, dramaturškinja koji radi u pozorištima u Beogradu i književnica, sa romanom „Arzamas“ dobila je NIN-ovu nagradu 2016. godine. „Arzamas“ je ujedno i njen prvi roman. U njemu se bavi odnosom između majke i ćerke na potresan i upečatljiv način, koji nam na kraju ostavlja pozitivnu poruku.
Pre ovog romana objavljivala je kratke priče i drame: „Crna zelen“, „Mahorka, mastilo i muž“, „Uzimanje vremena“, „Ima li koga?“, „Popis imovine“.
Pojavljivali ste se u javnosti kao dramaturg, a izdavali ste knjige uvek u tišini. Posle dobijanja NIN-ove nagrade ne možete više da se skrivate. Sad se za vas zna i kao za dramaturga i kao za pisca. Da li je ova promena uticala na vas i da li se išta zaista promenilo?
Za mene se suštinski nije ništa promenilo, jer moj način življenja nikad nije bio (niti će biti) orijentisan prema slici u javnosti. Svaki čovek koji je prevalio dve trećine života pretrpeo je mnogo daleko značajnijih promena, nego što je posledica koju može da je izazove udar medijske pažnje. Medijska pažnja je kratkotrajan fenomen i ukoliko niste nestabilna osoba, ne može da vam naudi.
Sami kažete da od pisanja nikada niste morali da živite i da vam je to omogućilo da polako tešete svaku reč. Da li verujete da se kvalitet nekog romana ogleda upravo u formi kojom je neka priča ispričana?
Kvalitet književnog diskursa ogleda se jednako u sadržaju i u formi. Čini mi se da je presudan način oblikovanja pripovedačke rečenice, u njenoj melodiji i ritmu, kao i u misaonosti i emocionalnosti. U dobrom pripovedanju svaka reč zauzima jedinstveno i savršeno skladno mesto.
Možemo reći da glavna tema romana „Arzamas“ jeste relacija između sreće i smrti. Kakav je vaš odnos prema smrti? Da li ona nužno mora biti nešto loše ili jednostavno predstavlja prirodan tok nastajanja i nestajanja u prirodi?
Potrošila sam mnogo godina života i nekoliko stotina strana ovog romana i svih prethodnih knjiga da pokušam da sagledam, ako ne i savladam fenomen smrti, pa ne mogu da kažem ni da je smrt nešto loše, niti da je prirodan tok nastajanja i nestajanja. Smrt je ključni fenomen za odnos prema životu i ne sme se olako uzimati, a ni zataškavati.
Da li se za umetnički izraz hajdegerijanski može reći da je stavljanje istine u delo? Prostije rečeno, da li je umetnost potraga za istinom?
Verujem da jeste. Stvaralac je, kao i svaki čovek, tragalac za istinom. Za razliku od drugih, piscu je pripovedanje način da razume i objasni svet i da dođe do istine.
Da li umetnik treba da reflektuje i političku realnost, tj. da li književnik treba da bude angažovani književnik kao što Sartr smatra? Treba li uopšte mešati politiku i umetnost?
Stvarajući svet literature, pisac svakako odslikava i stvarnost u kojoj živi, pa i političku stvarnost. Umetnik, međutim, nema nikakve obaveze prema politici kao fenomenu, ukoliko ga to posebno ne zanima, ali ima nesravnjenu odgovornost prema jeziku na kome piše i rečima koje koristi, jer je to građa od koje se tvori književnost.
Kako gledate na stanje kulture u Srbiji danas?
Kultura je marginalizovana i propada: u poslednjih dvadeset godina nestali su bioskopi, zatvorili su se muzeji, proredile su se izložbe, nestali su časopisi, propadaju pozorišta, muzika je pod invazijom šunda, kao i književnost, obrazovanje je spalo na niske grane, raste nepismenost…tako da je situacija, moglo bi se reći, zabrinjavajuća.
Mnogi govore da su kultura i umetnost uopšteno u krizi. Da li je fenomen krize samo nov, savremeni izraz koji objašnjava naše doba? Možemo li na krizu u umetnosti gledati kao na prelazno stanje ili jednu konstantu i odliku savremenosti?
Čini mi se da je slika savremenog sveta, a ne samo kulture i umetnosti, apokaliptična. Ali, s druge strane, dok je ljudskog roda, dotle će biti umetnosti, jer talenat, kako je to rekao Brodski, u osnovi nema nikakve veze sa istorijom.
I za kraj, ima li izlaza iz „Arzamaskog užasa“?
Ne treba da se plašimo, pa će život da nam bude kvalitetan. Setite se latinske poslovice: Amor vincit omnia (ljubav sve pobeđuje).
