U domaćem internet etru nedavno se pojavila nova i pažnje vredna radio-stanica, Radio Aparat. Priznajemo da smo jedni od onih koji su za ovaj događaj koji se zbio bez ikakve pompe čuli zahvaljujući Vladimiru Skočajiću Skoči, čiji nalog na Fejsbuku pratimo iz istog razloga iz kog i svi ostali: zato što znamo da će se vrlo teško desiti da se objavi neka dobra stvar, a da on ne bude prvi koji će to primetiti i podeliti sa ostalima.
A onda smo čuli da je Skoča dobio emisiju na jednom radiju i, kako sam kaže, time ostvario svoj dečački san.
Dovoljan razlog da napravimo prvi intervju na našem sajtu.
Mnogi te smatraju jednim od najboljih muzičkih kritičara kod nas. Mnogima si omiljen. A čiji sud ti najviše ceniš od regionalnih poznavalaca muzike?
– Čovek koji je najviše uticao na moj muzički ukus, još dok sam bio klinac, je Miško Bilbija, a jako cenim mišljenja Žikice Simića, Ivana Lončarevića, Aleksandra Dragaša…
Godina za nama je jedna od onih koje će se u istoriji muzike pamtiti više od drugih. Nekoliko velikana nas je zauvek napustilo, a sa druge strane je Dilan dobio Nobela. Po čemu ćeš ti pamtiti 2016. godinu kada je muzika u pitanju?
– Po tome što su nas napustili neki od najvećih muzičara svih vremena, po genijalnoj ploči Kesa Mekkombsa, po koncertu benda Wilco u Zagrebu, odnosno koncertu Torda Gustavsena u Beogradu.
Nećemo te pitati šta slušaš jer nas o tome redovno informišeš u svojim emisijama. Reci nam zato šta čitaš, ko su ti omiljeni autori?
– Poslednjih godina odlepljujem na Džonatana Frenzena (Sloboda i Korekcije), na Pola Ostera već decenijama, a zbog nedostatka vremena nikako da završim sjajnu knjigu Paola Sorentina Svi su u pravu.
A reditelji?
– Pomenuti Paolo Sorentino pre svih. Njegova Velika lepota mi je najlepši film u ovom veku.
Naš sajt i Radio Aparat imaju nešto zajedničko – postoje zahvaljujući internetu i ljudima koji su odlučili da internet koriste na kreativan način, odbijajući da uzimaju samo ono što im se servira. Dakle, čini se da postoje i slušaoci i čitaoci koji prepoznaju prave stvari. Zašto onda naši veliki mediji izgledaju tako kako izgledaju, kao da je poslednji čovek sa ukusom odavde otišao pre bar dvadeset godina?
– Velike medije zanima samo novac i veliki broj konzumenata. A tamo gde stanuju piplmetri obično ne živi ukus.
Možeš li dati jedinstvenu dijagnozu bolesti od koje boluju sve domaće radio-stanice?
– Tu sam samo zbog para bolest. Kada se od toga razbolite, završite sa fonotekom u kojoj je manje pesama nego što sam ih ja sinoć skinuo sa neta.
Šta je to što slušanje radija razlikuje od drugih vidova uživanja u muzičkom sadržaju?
– Sa radijom je lako da se identifikujete. Radio nosi toplinu i možete se emotivno vezati za njega – za razliku od, na primer, gledanja spotova na TV-u.
Kako je situacija u medijima uticala na novu muzičku scenu? Koji su kvalitetni domaći bendovi uspeli da se probiju uprkos svemu, a koji uprkos kvalitetu i dalje rade u poluanonimnosti?
– To da li je neki bend uspeo da se probije zavisi ponajviše od njihove naloženosti na ono što rade više od bilo čega drugog. To je važnije mnogo više od situacije u medijima, pa čak i od kvaliteta samog benda.
Šta je to što Radio Aparat nikada neće dopustiti sebi? Da li ste sebi dali neko obećanje te vrste?
– Nećemo nikada reći dragi slušaoci, niti ćemo pesmu najaviti rečima a sada muzika.
