Filmski i muzički festival Кustendorf održan je po dvanaesti put, od 11. do 16. januara 2019. godine, pod sloganom The Perfect Dozen, iliti, Savršeno tuce.
Od početka se krenulo bez kalkulisanja, pa su tada ugošćeni Fatih Akin, Nikita Mihalkov, Eran Kolirin, Miki Manojlović i Kristijan Munđiu, koji je predstavio pobednika Kanskog festivala za 2007. godinu, film Četiri meseca, tri nedelje i dva dana.
U godinama koje su sledile ništa se nije menjalo, pa su svoje filmove promovisali veliki filmski reditelji i značajni glumci: Abas Kirostami, Paolo Sorentino, Džim Džarmuš, Mateo Garone, Pavel Lungin, Aleksej Balabanov, Džang Jimou, Asgar Farhadi, Berenis Bežo, Odri Tatu, Izabel Iper i mnogi drugi.
Za ovih 12 godina menjao se samo broj prijavljenih filmova u takmičarskom programu. Od početnih 100 ove godine se došlo do čak 718 kratkometražnih filmova iz celog sveta, od kojih je 21 ušao u zvaničnu takmičarsku selekciju i to petnaest igranih, tri dokumentarna, dva animirana i jedan eksperimentalni film. Na pitanje da li je to rezultat hiperprodukcije iii kvaliteta ni osnivač festivala ne daje jasan odgovor, mada, verovatno, samo iz kurtoazuje.
Takmičarski program
Skoro svaki film u selekciji je vredan pažnje, međutim nekoliko filmova, od kojih su neki i dobitnici nagrada, treba posebno izdvojiti.
Sirijski reditelj Fejsal Atrahe, koji je odrastao u Sjedinjenim Američkim Državama, a trenutno živi u Berlinu, predstavio nam je film Zauvek Komadante. Film je snimljen na Kubi, u sklopu radionica koje je vodio Abas Kirostami, i govori o dečaku koji žarko želi da uradi tetovažu i pored očevog protivljenja. Večita borba sa autoritem oca, prikazana je na nepretenciozan način, pa se stalno pitate da li je ovo dokumentarni ili igrani film.
Zanimljivo ostvarenje nam dolazi iz Irana, tačnije iranske pokrajine Kurdistan. Klanje je priča o čoveku koji je prinuđen da proda kravu kako bi prehranio porodicu, a ona je i jedini priljatelj njegovog sina obolelog od Daunovog sindroma. Surov prikaz teških životnih oklonosti, ali, nažalost, nedorečenog kraja.
Proteklih godina, u većini slučajeva, stekao se utisak da srpski film u takmičarskom programu popunjava broj, ali ove godine – dominira.
Film Kostakurta snimio je Saša Karanović. Kostakurta u ovom slučaju nije fudbaler Milana, nije, čak, ni muškarac, nego jedna potpuno atipična devojka. U pitanju je bizaran, po atmosferi zombi film, ali bez zombija, koji se bavi slavom i kumstvom u Srba, sa sjajnim kastingom na čelu sa Slobodanom Ćustićem u ulozi pater familijasa.
Jesenji valcer Ognjena Petkovića, dobitnika Srebrnog jajeta za mnoge je, pak, najbolji film festivala. Zasnovan je na istinitoj priči o supružnicima koji pokušavaju da pobegnu iz neimenovanog grada pod barikadama, ratom obuhvaćene bivše Jugoslavije. Ovaj film ima sve – sjajne glumce, sjajan scenario, sjajnu fotografiju, a nadasve sjajnu režiju, sa kojom stojite prikovani za filmsko platno. Bravo, Ognjene, jedva čekamo tvoj dugometražni film!
Za animirani film Monah, makedonskog reditelja Žarka Ivanova, prava je šteta što nije dobio neku od nagrada. Film je bio deo zvanične selekcije najznačajnijeg festivala animiranog filma u Hirošimi. Kao inspiracija za priču reditelju je poslužila jedinstvena freska u pravoslavnom svetu, prikaz Svete Ane kako doji Bogorodicu. Freska se nalazi u jednom od Ohridskih manastira do koga se može da doći samo brodom. Za nastanak filma bilo je potrebno čak 15.000 crteža, tehnika rada je olovka i ugalj na papiru. Film je deo trilogije Kružno putovanje, koja obuhvata još filmove o Skoplju i Bitolju. Govorimo o duboko religioznom filmu o grehu, pokajanju i umetnosti koja proizilazi iz toga. Usudiću se reći da na momente podseća na Rubljova. Bez obzira što nije dobio nagradu, Žarko će sasvim zasluženo, zahvaljujući i Kustendorfu, svoj film predstaviti na festivalima širom Južne Amerike.
Na kraju, Zlatno jaje za najbolji film festivala dobio je Ol inkluziv, film Korine Švingruber Ilić (srpska snajka), za, po rečima žirija, humor, elegantnu izvedbu i neočekivani pogled na svet. Film jeste zabavan, lepo je i snimljen, naš čovek je snimatelj, ali ipak daje samo puki prikaz vremena koje ljudi provode na kruzerima.
Humans of Kustendorf
Emir Kusturica
Da krenemo od domaćina i osnivača… Prvog dana festivala, u okviru programa Savremene tendencije na filmskom festivalu Kustendorf, prikazan je novi film Emira Kusturice. Pepe jedan uzvišeni život je priča o najsiromašnijem predsedniku, sada već bivšem predsedniku Urugvaja, Hozeu Mihiki Pepeu, priča o političaru koji je sve samo ne običan političar. U mladosti radikalni gerilac, potom dugogodišnji politički zatvorenik, ali na kraju i jedan od najvoljenih državnika na svetu, koga u penziju isprati 200.000 ljudi. Pepe pije mate, Kusta puši tompus i zajedno provode poslednje danje Pepeovog predsednikovanja.
Kusturica vrlo vešto u film uklapa i scene iz igranog filma Koste Gavrasa Opsadno stanje (1967) sa brutalim prikazima borbe gerilaca i tadašnje urugvajske vlade. Ipak, u samom filmu najlepše je prikazan odnos između Pepea i nekadašnje prve dame Urugvaja. Upoznali su se tako što mu je ona napravila falsifikovana dokumenta, od tada, bar to u filmu deluje tako, to postaje jedna neraskidiva veza dvoje ljudi kojima je suđeno da budu zajedno.
Slavko Štimac
Festival je, uz ovacije publike, otvorio možda i najvoljeniji glumac bivše Jugoslavije, Slavko Štimac, kom je uručena nagrada Drvo života za buduće filmove. Uručenju nagrade je prethodio omaž najboljih scena iz filmova u kojima je Slavko Štimac igrao, pa smo tako mogli da se prisetimo upečatljih scena iz Salaša u malom ritu, Vuka samotnjaka, Specijalnog vaspitanja, Ko to tamo peva, Podzemlja, kao i dobro znanih sa Jagodinkom Simonović i bibliotekarkom Oljom Miranovski.
Ceremoniju otvaranja upotpunili su narodni orkestar braće Avdahov iz Moldavije, članovi trupe Cirkusfera sa svojim perfomansom, projekcije kratkih studentskih filmova Romana Polanskog Dva čoveka i orman iz 1958. godine, faktički nemi film, sa dosta komičnih elemenata, o dva čoveka koja izlaze iz mora noseći orman, šetaju gradom, udpadaju u nevolje… i Kancelarija iz 1966. godine, Kšištofa Kšišlovskog, koja u 5 minuta koliko traje, prikazuje sve apsurdnosti birokratskog sistema, koji se očigledno nikada neće ni promeniti.
Predajući nagradu, Emir Kusturica je za Slavka Štimca rekao: Slavko je jedinstvena pojava u svetu filma. Nikada niko naš nije toliko direktno izražavao emociju kao Slavko. Kada u mnoštvu glumaca, on dođe na red, vi odahnete. Takav je bio samo još Pavle Vuisić.
Međutim, osim ove i ostalih prijatnih izjava i želja za junačko zdravlje, koje su Kusturica i Štimac uputili jedan drugom, to je bilo sve od Slavka. Prava je šteta što nisu održali neku zajedničku radionicu s obzirom na baš jaku interakciju koju očigledno imaju i na poznanstvo koje traje 38 godina, a tim pre što je na festivalu bio prikazan i film Sećaš li se Doli Bel.
Met Dilan
Nova godina po Julijanskom kalendaru, uz pristustvo svih gostiju, učesnika festivala, uključujući i najveću zvezdu Meta Dilana, dočekana je uz užičko kolo, trubače Marka Markovića, sina daleko poznatijeg Bobana, kuvano vino i rakiju.
Festivalski dani na Kustendorfu su vrlo intezivni, te sam tako praktikovao barem u jutarnjim satima blago istezanje, pešačenje po mokrogorskim brdima, plivanje u bazenu ili opuštanje u sauni. Na poslednjoj od pobrojanih aktivnosti imao sam priliku da, prilično iznenađen njegovim ulaskom, sa Dilanom na kratko razmenim utiske o festivalu i njegovoj prilici da ponovo proslavi Novu godinu. Delovao je iskreno oduševljen ambijentom, dočekom, ali čini se najviše duvačkim orkestrom Marka Markovića.
Nakon projekcije filma reditelja Gasa Van Santa Dragstor Kauboj Met Dilan je pred prepunom bioskopskom dvoranom Prokleta avlija održao radionicu. Dilan nam je pričao o svojim počecima, iskustvima u radu sa Kopolom, Von Trirom, Van Santom, motivima da režira fimove, muzici i slično.
Dilan nam je, između ostalog rekao da je vrlo ponosan na ovaj film i da je Kusturica izabrao pravi film da ga predstavi. Bilo je hrabro snimiti ovaj film za vreme Naci – Regana i čuvene kampanje Nensi Regan Samo reci ne. Smatra da film ne govori o tipičnim zavisnicima, nego o ljudima koji su navučeni na adrenalin krađe. U filmu, inače, svešteno lice, a dugogodišnjeg zavisnika, glumi i čuveni pisac Vilijam Barouz.
Met je rekao da ne voli da daje savete, ali na inistiranje, kao savet za mlade glumce je izneo da ne mogu istinski igrati neki lik ako ga osuđuju. Dodao je i da je za njega vrlo važna logika karaktera lika koji igra i da je često trenutak kada izgubiš koncentraciju na setu možda i najbolji trenutak za film.
O poslednjem filmu Kuća koju je izgradio Džek Larsa Von Trira, u kom glumi ozbiljnog psihopatu, rekao je da nije imao vremena za pripremu i da mu je Lars rekao da mu jednostvano veruje. Čekaj, ovaj čovek traži da mu verujem o ovom filmu? Naglasio je da se, ipak, divi Larsovim filmovima i svideo mu se izazov, a rad sa njim pamtiće i po procentima – 30% intezivnije odigrati, 50% slabije, pa iako nije tako dobar matematičar, tvrdi da film nije loše ispao.
Adrijano Tardiolo, Luka Čikovani, Serđi Lopez
Drugog dana festivala prikazan je, po mnogima, najbolji film protekle godine, Srećan kao Lazaro Aliče Rorvaće, dobitnice nagrade za najbolji scenario na Kanskom filmskom festivalu. Markesovska, magično realistična priča prati Lazara, doboćudnog i naivnog radnika na seoskom imanju koje je pod kontrolom markize Alfonsina de Luna, kraljice cigareta. Inače, markiza kao sve markize, fina gospođa, sve meštane sela drži u skoro pa ropskom položaju u zajednici koja ne poznaje savremen svet.
Film karakteriše impresivna fotografija, sjajni glumci, uz Adrijana Tardiola u naslovnoj ulozi, koji na momente neodoljivo podseća na Isusa.
Nakon projekcije filma održana je radionica sa glavnim glumcima Adrijanom Tardiolom, Lukom Čikovanijem i Serđijem Lopezom, poznatim najviše po filmu Panov lavirint. Kao i Štimcu, nagradu Drvo života za buduće filmove Kusturica je uručio i Lopezu.
Glumci su pričali o jednoj atipičnoj atmosferi na snimanju, o funkcionisanju seta kao jedne porodice i sva trojica su iskreno žalila što i Aliče nije sa njima da predstavi film. Inače, osim Serđija Lopeza i Albe Rorvaće, sestre nam drage Aliče, u filmu su sve naturščici. Zanimljivo je da se Andrijano Tardiolo, iako impresivan u svom debiju na filmu, za sada ipak odlučio da studira ekonomiju, dok je Luka Čikovani pričao o tome kako ga je Aliče našla na you tube, gde je radio različite covere.
Serđi je posebno naglasio kako se ovaj film ističe blizinom i nežnošću prema slabima u ugnjetavanima i da mu je drago što je kao glumac u poziciji da bude posrednik između značajnih ideja režisera i naroda, te da shvata odgovornost takvog posredovanja. Na pohvale da odlično govori italijanski, Lopez je rekao da ga govori samo u filmu.
Bez obzira na to što jedan Katalonac priča italijanski, što skoro pa da i nemamo profesionalnih glumaca, govorimo o zaista veličanstvenom filmskom delu koje meša prošlost i sadašnjost, ali ujedno pokazuje i to što nas može čekati u budućnosti – potpuni nedostatak empatije, ako ubrzo kao čovečansto i kao ljudi nešto ne promenimo.
Serđi je skoro pa pao u trans kada mu je Kusta rekao da će mu ponuditi ulogu u novom filmu!
Stana Katić
Predsednica žirija. Nije baš najjasnije kakve veze Stana Katić ima sa autorskim filmom, čak je malo i krivim za prvu nagradu (to je sigurno njeno maslo), međutim vrlo je neposredna, ljubazna.
Adilhan Jeržanov – The man who wasn’t there, a trebalo je
David Oelhoven
Treći dan festivala u programu Savremene tendencije prikazana su dva filma, Nežna ravnodušnost sveta, kazahstanskog reditelja Adilhana Jeržanova i Bliski nepriljatelji Davida Oelhovena.
Adilhan Jeržanov, mada je trebalo, nije predstavio svoj film na ovogodišnjem Kustendorfu. Priča prati Saltanat, koja je primorana da po svaku cenu vrati dugove svoga oca i prijatelja iz detinjstva Kvadinika, koji pokušava da joj pomogne u tome. Film se dosta oslanja na estetiku i fotografiju, po kojoj je poznat daleko čuveniji reditelj Won Kar Wai, međutim Jeržanov ipak uspeva da napravi gotovo Šekspirovsku tragediju.
Film, ipak, najbolje opisuje citat iz romana Albera Kamija Stranac, koji je poslužio i kao naslov i inspiracija autoru filma:
Kao da me je ovaj veliki gnev očistio od zla, oslobodio nade u ovoj noći prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodušnosti sveta. Iskusivši da je toliko slična mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srećan i da sam to još i sada. I da se samo sve svrši, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.
David Oelhoven (Bliski neprijatelji) nije krio zadovoljstvo što je na Kustendorfu, pa je tako prvo podelio sa nama impresije o Kustinom filmu Sjećaš li se Doli Bel, ističući da je upravo gledao pravo remek-delo, koje, kao i njegov film, govori o porodici.
U Bliskim neprijateljima već etablirani glumci Matijas Skonarts i Reda Keteb glume Manuela i Drisa, prijatelje od detinjstva, a sada na različitim stranama, jedan policajac, drugi kriminalac. Zvuči poznato?
Govorimo, međutim, o vrlo dinamičnom filmu precizne režije, bez improvizacija, u maniru dobrih francuskih krimića, koji je nešto više od običnog krimi filma, jer je pre svega fokusiran na konsekvence kriminalnog života, kao i na posledice takvog života po porodicu.
Oelhofenje rekao da je do samo priče došao preko svog priljatelja advokata. Radnja filma dešava se u pariskom predgrađu, koje je samo 4 km udaljeno od Pariza, ali predstavalja potpuno drugi svet u odnosu na grad svetlosti. Ne postoji javni prevoz do Pariza, ljudi koje žive tu vrlo retko ili uopšte ne idu tamo, pa tako to i slična naselje predstavljaju neku vrstu savremenog geta iz koga se teško, tj. gotovo ne izlazi. Interesantna činjenica je da u scenama nasilja nema muzike iz razloga što reditelj nije hteo bilo kakav romantizam u tome.
Marčelo Fonte
Mateo Garone, reditelj Gomore, ima potpuno genijalan novi film Psetar (nesrećan prevod, ali i jedini), koji se naslanja na najbolje tradicije italijanskog socrealizma. Garone je čak dvadeset godina planirao da snimi ovaj film, a ne bi ga ni sada snimio da nisu nastali problemi u produkciji Pinokiija.
Priča prati Marčela, čoveka blage naravi, dragog komšiju, koji drži radnju za negu pasa. Marčelo dolazi u sukob sa Simoneom, nasilnikom koji maltretira ceo kraj. U pokušaju da zaštiti svoj mali svet Marčelo nema puno opcija.
Film je predstavio dobitnik Zlatne palme u Kanu za najbolju mušku uloge, beskrajno simpatični Marčelo Fonte. Marčelo Fonte, naravno, kao i većina Italijana ne zna engleski, a italijanski priča tako brzo da prevodilac nije stigao da prevede pola njegovih reči. O svojoj ulozi rekao je da za njega to film koji govori o ocu koji brani svoje dostojanstvo i jedino što ima je njegova ćerka, pa iako vam se čini, on ne traži osvetu, već pravdu, naivno izvinjenje.
Tokom razgovora saznali smo zanimljivost iz biografije samog glumca. U Rim je došao iz Ređo Kalabrije da bi pobegao iz potpunog siromaštva. Spletom okolnosti počeo je da radi kao statista, pa je tako jedan od njegovih najsrećnijih dana bio kada je pristupio „švedskom stolu“ na setu. Tokom snimanja zamolio je nepoznatog čoveka da fotografiše njega i ostale statiste u filmu Bande Njujorka, a taj čovek nije bio niko drugi do Danijel Dej Luis.
U svakom slučaju govorimo o jednom izuzetnom glumcu, koji pre svega odaje utisak vrlo zahvalnog čoveka za sve što mu se dešava.
Ostali i ostalo
Tokom festivala prikazana je izložba Prizori iz filmske škole u lođu, kolaž fotografija, kadrova iz filmova, kao i portreti najpoznatijih filmskih stvaralaca koju su ovu školu pohađali, među kojima su svakako najznačajniji Polanski i Kšišlovski. Čini se da bi pun pogodak, da Kusta u nekoj od sledećih godina dovede baš Polanskog.
Pored benda Kal, već pomenutog Marka, Bilje Bistrik, koncert za pamćenje je održao italijanski multiinstrumentalista, pesnik, pisac, iluzionista Viniči Kaposela. Za kraj koncerta, iako nismo na prvi pogled prepoznali, počastio nas je obradom pesme Muharema Serbezovskog Bilo čija, koja, čini mi se, u njegovoj izvedbi mnogo bolje zvuči od originala.
Filmski je festival, pa se opet moram vratiti na još dva filma, Vendersov dokumentarac Papa Franja čovek od reči i film Bratstvo u krvi Fabia i Damijana D Inoćenca.
Papa Franja, ne tako uspešan film, mada Venders odavno i ne ređa uspehe, ali sa dobrim momentima i sa dobrim glavnim glumcem. Film je predstavio producent Andreo Gambeta, koji je sa Vendersom sarađivao na vrlo uspešnom dokumentarnom filmu So zemlje, o čuvenom brazilskom fotografu Sebastiao Salgadu. Da mi je neko pre pet godina rekao da ću da snimim film o poglavaru Katoličke crkve, rekao bih mu da je lud ili pijan, ali ipak sama ličnost pape Franja i ponovna saradnja sa Vendersom uvukli su me u ovaj projekat, rekao je Gambeta.
Braća D Inoćenco, inače saradnici na scenariju u filmu Psetar, braća blizanci, kao i sva braća, upadaju jedan drugom u reč, prekidaju jedan drugog, dopunjuju se… Predstavili su svoj film Bratstvo u krvi, ponovo socrealizam. Naravno ko je majstor u tome.. ne mogu to raditi Šveđani i Belgijanci (iako pokušavaju). Priča prati dva priljtelja koji hoće para bez motike, a nemaju stomak za to,ali dobro nisu im ni neke životne oklonosti na strani.
Kao zaključak
Iz iznetog, i Italijani su, bogme, dominirali. Zasluženo, rekao bih. Vraćaju se korenima, tradiciji, kako je i sam Kusta naglasio, onome što je činilo italijanski film, naslanjaju se na rad velikih majstora, Felinija, De Sike, Viskontija, Belučija i drugih, ali imaju i ono što je najvažnije – dobru priču.
Za kraj, ponovo se vraćamo na slogan festivala, Savršeno tuce – savršenih dvanaest godina. Njihova savršenost nije samo zbog filmova, koncerata, radionica nego pre svega zbog sjajne atmosfere i jedinstvene interakcije između publike, novinara, filmskih stvaralaca i zato nema, ali zaista nema razloga, da propustite 13. Kustendorf.
Piše: Ivan Živanović
