Kultiviši se bira: 3 pesme Aleksandra Puškina

Aleksandar Sergejevič Puškin je onaj pesnik sa kojim se školski treba upoznati sa ruskom književnošću.

Onjegin i Tatjana otvaraju vrata belih ruskih noći i likova od kojih strepimo i sa kojima se identifikujemo, znajući da to baš i nije najbolja odluka u ovom času.

Puškin bi ipak trebalo da bude i pesnik kome se vraćamo.

Lakoća njegovih stihova, nakoh velikih drama Dostojevskog, monumentalnih prizora Tolstoja, Čehovljevih promašenih sudbina – iznova pleni.

Slobodni vali

Ko vas je zadržao, slobodni vali,
ko vam je skovao skokove?
Ko je u baru smeo da svali
potoka živog tokove?

Vetrovi, bure, uzdižite vode,
rušite pregrade tesne!
O, gde ste munje, simboli slobode,
da svetlost nad barom blesne.

Sve prođe

Ako život te obmane,
ne tuži, ne kazuj jad!
Primiri se tužan tad:
videćeš i bolje dane.

Ka budućem srce gre;
Sadanje je dosadilo..
Sve prolazi, sve je tren,
a što prođe biće milo…

Dok šumnim ulicama šetam

Dok šumnim ulicama šetam,
il’ ulazim u prepun hram,
nerasudne mladiće sretam,
ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
i svi, koliko ima nas,
pod večne ćemo svode sići
i već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
ja mislim: starina će ova
preživeti i moje dane,
ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često
i reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
ja pratim kao kobnu nit,
sve čekam da l’ će slutnja sinut
o času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
il’ susedne doline sene
već spremne su da gosta prime?

I makar da je hladnom telu
svejedno gde će najzad biti,
al’ ipak sve bliže rodnom vrelu
svoj grobni san bih htio sniti.

I neka smrt za među šalje:
kraj nje će mladost sjati ista,
i mirna priroda će dalje
lepotom večitom da blista.