Ahasver – srednjovekovna legenda o Jevrejinu koji se rugao Isusu, i koji je zbog toga osuđen na večno lutanje. Motiv Ahasvera je služio kao pamflet od 17. veka, u pogrdne, antisemitske svrhe. U smislu ovog teksta, ključna značenja reči Ahasver (uz prethodno objašnjenje) su lutanje i selidba.
Detinjstvo i sećanja
Rani jadi predstavljaju fragmente sećanja uvezane finim, lirskim tkanjem, koja na trenutke ostavljaju utisak knjige pisane većim delom u formi spomenara – doživljaja iz detinjstva.
Međutim, ova zbirka priča nije samo retrospekcija nego svojevrsni palimpsest ispod koga se pomaljaju potraga za sopstvom i zlokobni žigovi prošlosti.
Poetičnost detinjstva boji priče nežnim emocijama iz kojih izvire tuga za izgubljenim ocem i ukradenom mladošću. Povratak u stari kraj, gde traži davno iščezla obeležja nekadašnjeg života, podstiču na prodor kroz šumu zaborava i osvetljavanje najmračnijih kutaka memorije pokrivenih slojevima odrastanja.
Naizgled naivne radnje priča sadrže detalje kojih narator možda nije bio svestan kao dete, ali koji su se urezali u njegovu psihu, i postali vodiči ka samospoznaji.
Atavizam i Ahasver
Suočavanje sa utvarama porodične prošlosti protagoniste knjige Andreasa Sama prikazuje se kroz unutrašnji monolog njegovog oca Eduarda – uvodeći nas u mračnu, zabranjenu istoriju tadašnje Evrope, koju otac ne želi da zaboravi, a koja mu se kao avet prikazuje kroz ključaonicu:
„Moram pokazati Mariji Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao zašto, ali je imao potrebu da je vređa. A ovo će je uvrediti, mislio je zadovoljno. Treba da joj pokažem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi Dečko (kako ona misli), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg.“
Maks Ahašveroš, Andreasov deda (lutajući trgovac), predstavlja atavizam koji njegov otac vidi u njemu, poput vremeplova koji seže duboko u tamu srednjeg veka, u ahasversku istoriju, koja ih zlokobno prati generacijama.
Simbolika Andreasove igre (priča u kojoj su sadržane ova i prethodna situacija takođe se zove Igra) uznemirava njegovu majku koja mu otima jastuk, perjani naravno, jer i sama prepoznaje ahasversko nasleđe u svom sinu, a i on primećuje, njemu tada nejasn, tenziju u njoj.
Majčinski strah je ovde u stvari pravilno razumevanje situacije. Ahasver je istorijska vertikala i konstanta pogroma, od Rimskog carstva preko Inkvizicije sve do nacističkih logora smrti koji su u vreme radnje priče bili ozbiljna pretnja nadvijena nad Jevrejima. Kasnije, potvrđuje se ta sudbinska crta, jer Andreasov otac umire u logoru.
Preseljenje porodice Sam koje je opisano pri kraju knjige i nastavljanje nevoljne nomadske tradicije, takođe se uklapa u širu sliku prošlih lutanja, a ta reč lutanje, ovde je eufemizam za bekstvo od smrti ili od neprihvatanja u sredinama u kojima su živeli. Oni zadržavaju stare familijarne stvari koje ih kao sidro drže za prošlost, i da otrgnu od zaborava sve ono što su bili i što jesu.
Spajanje prošlosti i budućnosti
Poslednja priča, Eolska harfa, otkriva u potpunosti Kišovu lirsku stranu, povezuje prošle i buduće događaje, i poput dna Pandorine kutije, ostavlja nadu u dečakove lepše dane.
Specifično životno iskustvo i pesnički senzibilitet čine Kiša otpadnikom XX veka, „zver veka,” kako ga je i sam zvao zbog totalitarnih ideologija koje su ga obeležile.
Izgleda neobično opisati tako teške događaje iz dečije i pesničke vizure, zato treba imati u vidu da detinjstvo u ovoj knjizi nije klišeizirano evociranje izgubljenog raja nego polazna tačka potrage za identitetom.
