Pesnička zbirka Kamena uspavanka nastajala je dugo i ispostavila se kao kapitalno delo jednog od najznačajnijih srpskih savremenih pesnika, Stevana Raičkovića. U ovoj zbirci pesnik na sebi svojstven način održava trostruki dijalog – sa sobom, sa pesmom i sa smrću, no bez izrazitog pesimizma kojim savremena poezija ove tematike često ume da obiluje.
Nekoliko reči o pesniku
Stevan Raičković rođen je 1928. godine, pesme je počeo da objavljuje već tokom studija, te je rano postao veoma priznat, kao saradnik u brojnim listovima i urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Prvu objavljenu zbirku, Detinjstvo, imao je već 1950. godine.
Osim što je sam pisao poeziju, bavio se i prevođenjem iste – prevodio je ruske pesme, knjige za decu i eseje, a naročito je voleo da prevodi Šekspira. Upoznavanje sa lepotom specifičnog Šekspirovog soneta nagnalo ga je da se i sam oproba u ovoj formi, u svojoj najpoznatijoj pesničkoj zbirci – „Kamena uspavanka”.
Iako je svojim pesničkim radom svakako više težio savremenijem načinu pisanja, u ovoj zbirci ogleda se u jednoj vrlo tradicionalnoj formi, a to objašnjava ovako:
Ruku na srce, mislim da je brojka od 14 stihova i količina reči koja može stati u njih, u stvari, sasvim moguća i prava mera da se nasluti, naznači i izrazi, pa i do kraja iscrpi svako osećanje, iluzija, slika i misao u čoveku…
Stevan Raičković umro je 2007. godine u Beogradu.
Odlike zbirke pesama Kamena uspavanka
Sam nastanak zbirke Kamena uspavanka dovoljno je specifičan. Naime, ova zbirka stvarala se postepeno, u periodu između 1952. i 1985. godine, te je od zbirke sa 40 soneta, koji su se sporadično objavljivali u različitim književnim časopisima, prerasla u masivnu zbirku od čak 70 soneta – obličje koje danas poznajemo.
Već je naziv zbirke, kao i istoimene pesme u njoj, prilično paradoksalan. Motiv kamena, koji se već ovde projavljuje, asocira nas neminovno na nešto hladno, zatvoreno, nepokretno – ne budi nikakvu pozitivnu asocijaciju. Sa druge strane, uspavanka označava nešto umilno, prijatno, budi uspomene i lepa sećanja.
Ovakva kontradiktornost obeležiće čitavu zbirku. Raičković odbija da o temama koje su do te mere mračne da čak postaju tabu peva na uobičajen način – sumorno i sa uzrdžavanjem. On peva o smrti kao nečemu što ne mora nužno da bude loš nego je sastavni deo života svakog čoveka i treba da budemo pomirljivi sa tim.
Kada smrt koristi kao treći glavni motiv koji je pojavljuje u ovoj zbirci, on ga uvodi polako i smireno – ne pruža čitateljima direktan susret sa njom, već dozvoljava da njena moć odzvanja u njihovim ušima.
Ova pesma sporo odlazi u tminu:
Ja ne vidim više od nje pomrčinu
I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče daljinu.
U pesmi Pesma i smrt smrt se tek naslućuje pažljivim odabirom leksike – pojmovi kao što su: tmina, pomrčina, teški tamni zvuk, daljina…tek sugerišu ono što je moglo možda mnogo direktnije da se saopšti. Iako, ponovo kontradiktorno, na osnovu samog naslova ne bismo pomislili da će biti reč o ovakvom pesnikovom pristupu.
Smrt, uvek metaforično prikazana, ne postoji kao takva nego predstavlja asocijaciju na ništavilo, nestanak, raspadanje tog kamena kog smo upoznali još na koricama zbirke.
Za Raičkovića smrt nije puko brisanje sa ovog sveta, prestanak života – on proširuje definiciju tako kompleksnog pojma i svedoči da je smrt zapravo ništa drugo do prestanak stvaranja, kao osnovne pokretačke snage života, makar za umetnike.
U Umornoj pesmi predočava nam to ovako:
Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt ili ćutnja skoro ne rimuje.
Iako se u ovim stihovima javlja i sam pojam smrti, očekivani pesimizam i dalje nije prisutan. Pesnik se grčevito trudi da se sopstvenim rečima održi u životu i čitaocima uliva sigurnost i nadu da i oni to mogu.
Još jedan vrlo dominantan motiv u ovoj zbirci zasigurno je sam kamen. Kamen, suprotno automatskoj asocijaciji, ovde predstavlja metaforu za tvrdoću u rešenosti, prkos i neprekidnost postojanja. Pesnik često koristi sintagmu skameniti trenutak i poigrava se varijacijama reči kamen kako bi dočarao snagu ovog motiva.
Poimanje pesme u zbirci Kamena uspavanka
U Raičkovićevoj poetici pesma se takođe definiše kroz niz sasvim kontradiktornih shvatanja. Ona je jednako i „ruža govora”, koliko i „gorda kao mač”. „Sporo odlazi u tminu”, ali je i „kao krv neophodna”.
Stevan Raičković predočava nam priču o samom stvaralačkom procesu, nastanku pesme, njenoj vrednosti, ali i razočaranjima, koja de facto prate svaki vid umetničkog izražavanja. On peva o smislu pesme, a taj smisao vidi upravo u kamenitoj istrajnosti, a smrt u odustajanju. Nezadovoljstvo pesmom treba brusiti neprekidnim stvaranjem novih – to je savet koji nam daje.
Kamena uspavanka
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.
U poslednjoj strofi Raičković, služeći se naizgled zbunjujućom konotacijom kamena, peva o bezvremenosti pesme i pesnika. Suptilno i smireno, uspeo je da uznese u večnost najvažnije mantre umetnosti, iz kojih nektar crpimo i dan-danas.
