„Gad je lep, a lep je gad“, kažu veštice na početku Makbeta, a Makbet u istom činu kaže: „Ne videh dan ovako gadan i lep.“ Ovi stihovi mogu biti ključ za razumevanje čitave drame, ali i ključ za razumevanje odnosa Makbeta i Ledi Makbet.
Naime, njihov odnos karakteriše pervertiranost, transgresija, protivrečnost, dvosmislenost, poremećenost vrednosti, negacija, ambivalentnost. Sve je izokrenuto, baš kao u prizoru bradatih žena. Započevši svojom voljom i udruženo nezaustavljivi krug zločina, dvoje glavnih likova tragedije sebe istovremeno i stvaraju i uništavaju, pa iako to čine zajedno, ne čine to nužno istovetno i sinhronizovano.
Uloge u ubistvu kralja
Vreme rađanja misli o ubistvu u Makbetu je bitno za njegov odnos sa Ledi Makbet, jer se time određuje koliko je odluka o ubistvu kralja bila zajednička, koliko je ona bila samo Makbetova i da li je odluka nastala usled moćnog uticaja Ledi Makbet na njenog muža.
Makbetova supruga strepi za narav svog muža, jer „puna je dobrote ljudske mleka“ i žali što on „nema pakosti“. „Da ne igraš lažno, al’ krivo da dobiješ“, to je ono za šta Makbeta optužuje. Zbog toga želi da mu „u uvo duha“ sipa i ohrabri da uradi ono čega se on plaši i što ne želi da učini, iako žudi za onim što se time može dobiti. Ledi Makbet hoće da je ražene dusi koji rađaju ubilačke misli, hoće da je ispune svirepostima groznim, da prepreče put savesti i kajanju, da joj stave žuč umesto mleka. Donela je strašnu odluku.
U planiranju ubistva, Ledi Makbet je Makbetova potpora, podsticaj, glas koji ga savetuje da obmanjuje svet i koji mu govori da je ubijanje neophodno da bi ostvario ono što želi, mada on to i sam zna. Ona je njegova „mamuza“. Naime, više puta se u drami povezuje uticaj Ledi Makbet na Makbeta sa ovom rečju. Mamuze su te koje Makbeta dovode pred ubistvo kralja, a častoljublje se uticajem mamuza uništava.
Odnos maskulinog i femininog
Ledi Makbet smatra da Makbet može da postane kralj, dakle, mora da postane kralj. U vezi Makbeta i Ledi Makbet, muškarac je Ledi Makbet, a da bi Makbet potvrdio svoju muškost on mora da ubije ne samo da bi postao kralj nego da bi potvrdio samog sebe.
U ovakvom odnosu maskulinog i femininog postoji pervertiranost i transgresija. Žena ne želi da bude žena, hoće da je ražene, a muškarac mora da prođe inicijaciju da bi to stvarno bio. Prelazi se polna granica, ontološki status, sve se izokreće. Pored toga, hibristički se prelaze ljudska ograničenja i dolazi se do demonskog. Čovek je čovek samo ako ubije, ako ima moć da ugrabi sve što može, uprkos svemu. Moći znači morati.
Makbet i Ledi Makbet kralja Dankana ubijaju u svom domu i time mesto koje bi trebalo da bude mesto rađanja pretvaraju u mesto smrti. Ledi Makbet nije ona koja rađa i stvara nego ona koja uništava i ubija. Ledi Makbet svom suprugu kaže:
„Pa dok mi ono u lice se smeši,
Iz bezubih mu desni sisu bih
Istrgla svoju i mozak istresla
Kad bih se na to tako zaklela
Ko ti na ovo…“
Krah odnosa Makbeta i Ledi Makbet
Ubistvo kralja Dankana postepeno, ali nezaustavljivo, razdvaja Makbeta i Ledi Makbet. Ubijaju Dankana zajedno – Makbet jeste fizički izvršilac, ali Ledi Makbet je podstrekač, pokretač. Kod oboje je prisutna želja za krunom, oboje kuju plan i zaveru. Međutim, nakon toga su razdvojeni.
Prva pukotina se vidi vrlo brzo nakon što su izvršili zločin. Makbet Bankovo ubistvo i ubistvo njegovog sina planira sam. Ne želeći da oda planove Ledi Makbet, Makbet kaže da „što u zlu poče, jača sebe zlim“. Makbet je sada potpuno svestan da su započeli lanac zločina koji se ne može zaustaviti, iako se na početku, uprkos tome što je razlikovao dobro i zlo, gotovo naivno nadao da će „udarac da bude ono sve i svemu kraj“, da će jedno ubistvo biti dovoljno i konačno. Usamljen je u svom padu sa moralne visine u zločin.
Druga pukotina u odnosu Makbeta i Ledi Makbet je gozba na dvoru na kojoj se pojavljuje Bankov duh kog jedino Makbet može da vidi. Ledi Makbet, koja duha ne može da vidi i koja ne može da bude zajedno sa Makbetom u ovome, uzvikuje da on treba da se stidi svog straha, pita se da li je Makbet uopšte čovek i da li je on „u ludosti ko žena postao“.
Oboje su u krvi već toliko da nema povratka, ali oni sada idu u drugim pravcima, koji ne dozvoljavaju više zajedništvo u zlu. Svako se bori sam sa svojim demonima. Zločin vodi u usamljenost.
Zločin koji spaja i uništava istovremeno
Ubistvo kralja je za njihov odnos bila tačka vrhunskog zajedništva, ali i pada. Njih je ubistvo promenilo, na različite načine. Iskustvo ubistva je nemoguće preneti drugome. Makbet je od čoveka časnih misli, velikog borca i junaka postao zločinac i ubica, tiranin, a Ledi Makbet od beskrupulozne osobe postaje neko ko ne može da se izbori sa sobom i onim što je učinjeno.
Muči je nesanica i savest. Uzalud pere ruke koje se ne mogu oprati. Na kraju sebi oduzima život, a podeljenost nje i Makbeta je dostigla vrhunac u načinu na koji on prima vest o smrti svoje supruge, hladno i odsutno. „Trebala je docnije umreti; bilo bi došlo vreme za tak’u reč“, kaže on.
Prekoračivši zajedno granicu onoga što je čoveku dozvoljeno, Makbet i Ledi Makbet liče na Dankanove konje koje opisuje Ros, škotski tan. Naime, Dankanovi konji:
„Brzi i lepi, ponos pasmine,
Podivljaše i staje probiše,
Te pobegoše, boreći se protiv
Poslušnosti, ko da bi hteli rat
Sa ljudskim rodom.“
Autodestruktivnost para
Autodestruktivnost je karakteristika ovog para. Samouništenje je njihova dinamika. To je vidljivo već sa pojavom prvih pukotina u odnosu Makbeta i Ledi Makbet koji nisi mogli da izdrže teret sopstvenih činova.
Makbetove reči da sme da učini sve što čoveku liči, jer „ko sme još više, nije čovek“ pokazuju se istinitim na njima, iako je za Ledi Makbet čovek upravo onaj koji čini još više od onoga što se sme. Uvek svesni razlike između dobra i zla, svojevoljno i zajednički su se upustili u put bez povratka, misleći da su baš oni ljudi koji smeju više. Demantovani su na svakom koraku sopstvenim strahovima, slabostima i ranjivostima.
Ledi Makbet, koja je više verovala u njihovu superiornost od Makbeta, dublje je i pala uvidevši sopstvenu nemoć nad onim što oseća, a od čega nema bega. Možda je zato, za razliku od Makbeta, izvršila samoubistvo.
On, koji je odmah nakon ubistva Dankana poželeo da je umro pre toga jer je od tog zločina „ništavno sve“, ubijen je u borbi. Svestan da ta borba ništa ne može doneti čoveku koji je toliko u krvi da nema za njega ni napred ni nazad, Makbet se više i ne čuje, shvativši da je odnos njega i Ledi Makbet, kao i život sam, pun „buke i besa, a ne znači ništa“.
Dinamika odnosa između Makbeta i Ledi Makbet kreće se od čvrstog zajedništva i povezanosti u zlu i iluziji, preko otuđenja i postepenog razbijanja zajedništva i iluzije, pa sve do apsurdnog ničega.
