Ja sam Hit Ledžer (I Am Heath Ledger): umetnik preslobodnog duha

Ove godine autori Derik Mari i Adrian Bajtenhis počastili su nas pričom o prerano preminulom popularnom glumcu Hitu Ledžeru. Ja sam Hit Ledžer je dokumentarac koji se trudi da, pružajući nam uvid u lični umetnički prostor pokojnog glumca, oslika svet jednog, pre svega, umetnika.

Dokumentarac, u suštini, obožavaocima neće ponuditi ništa naročito novo, osim privatnih snimaka-eksperimenata koje je snimao sam Hit Ledžer. Međutim, sve priče, opisi i dogodovštine govore nam isto ono što smo o njemu mogli naslutiti i sami ‒ da je bio poseban, pun energije, radoznao i da mu je umetnost bila na prvom mestu.

O njemu govore najbliži ‒ porodica i prijatelji, tek poneki saradnik. Primetno je, ipak, da priča nije potpuna. Ne samo da nam akteri ne otkrivaju baš sve o Ledžeru kao osobi i umetniku nego je primetno da nedostaju neke ključne osobe, za početak Mišel Vilijams, kao i brojni reditelji i kolege koji su blisko sarađivali sa glumcem.

Ono na šta se film fokusira jeste Ledžerova umetnička priroda i prilično je očigledno od samog početka šta je bio cilj autora ‒ prikazati kako se on razvijao kao glumac, reditelj, umetnik. Tako i priča kulminira dvema ulogama koje su za njega i njegovu zaostavštinu bile najznačajnije ‒ ulogom Enisa del Mara u filmu Planina Broukbek i Džokera u filmu Mračni vitez.

Hit Ledžer: mladić slobodnog duha

Priča počinje opisom Hita Ledžera iz mlađih dana, a njegovi roditelji prisećaju se koliko ga je bilo teško obuzdati i kontrolisati kao dete. Ledžer je bio do te mere nemirnog duha da je napustio školu i porodični dom sa svega sedamnaest godina.

Bliski prijatelji govore o njemu u sličnom maniru, prisećajući se avantura koje su prošli, a koje su ih dovele do Los Anđelesa. Kako je Hit Ledžer odmalena gajio fascinaciju glumom i nastupima, ne čudi da je baš grad Holivud bio njegov izbor.

Mnoge priče predstavljaju Ledžera kao divnu osobu, do te mere da poželite da ste ga i sami poznavali. Njegova privrženost prijateljima iz Australije koje je vodio svuda sa sobom i želja da pomogne umetnicima u povoju jedan je od glavnih utisaka ovog filma. Naime, njegova kuća u Los Anđelesu više je služila kao otvoreni skvot gde su živeli mahom umetnici iz Australije koji su došli u Ameriku da okušaju sreću, među njima i sada čuvena Naomi Vots.

O njegovoj prirodi puno nam govore i priče o umetničkim poduhvatima i njegovoj nepresušnoj energiji za stvaranje. Mnogi umetnici redom govore kako im je on pomogao u procesu stvaranja jer je bio spreman da u bilo koje doba pomogne svojim prijateljima da realizuju svoje umetničke vizije. Jedna od njih jeste i spot za pesmu „Cause an Effect‟ Ledžerovog prijatelja, australijskog repera po imenu N’Fa Džouns.

Ledžer je režirao spot za ovu pesmu i on je zaista divan uvid u sav raskoš Ledžerove umetničke vizije, naročito svesti o vizuelnom.

Ipak, ono što već u startu baca kobnu senku na njegov život i kao da proriče njegov tužan kraj sadržano je u priči o Ledžerovoj energiji. Iako ga prijatelji opisuju kao umetnika koji je uvek bio spreman da stvara i neprestano razvijao nove ideje u glavi, ova priča na momente deluje kao priča o hiperaktivnom detetu.

Hita Ledžera nije držalo mesto, ni u fizičkom, ni u psihičkom smislu, a takav naboj energije simptomatično se ogledao i u njegovoj insomniji kojoj u dokumentarcu nije posvećeno mnogo pažnje.

To što nikada nije puno spavao, onda kada je uopšte i spavao, predstavljeno je kao dokaz njegove enormne umetničke energije, ali je gotovo neupitno detalj koji je zahtevao da se autori njime malo više pozabave, naročito zbog toga što su demoni koje pominju Ledžerovi prijatelji, a koji su doprineli njegovoj ranoj smrti, umnogome vezani upravo za insomniju.

Od trnja do zvezda, ekspresnim vozom

Još jedna od upečatljivih odlika Hita Ledžera bila je njegova harizma, o kojoj redom svi govore u superlativima. Ledžer je, kažu oni, bio neverovatno šarmantan, uvek centar zabave i zbivanja, osoba zbog koje bi se ozario svaki prostor u koji uđe.

Upravo toj harizmi dugovao je i svoj vrtoglavi uspeh. Čuvenu ulogu Patrika u adaptaciji Šekspirove Ukroćene goropadi pod imenom 10 razloga zbog koji te mrzim dobio je, kako priča njegov agent, nakon samo jedne audicije, iako je tada bio potpuno nepoznat i nepriznat glumac.

Nije prošlo dugo, a Ledžer je već imao status srcelomca, kao Marlon Brando pre njega ‒ glumačko ime sa kojim ga često porede zbog njihovih sličnih pristupa glumi. Kako pričaju kolege glumci, u vreme kad se snimala Priča o vitezu, direktorka holivudskog studija za koji su snimali želela je Ledžera u svakom mogućem projektu. Upravo ga je ovaj film i lansirao u zvezde ‒ njegovo ime i lik nosili su kompletnu kampanju i promociju filma, što je zacementiralo njegov status filmske megazvezde.

No, kako to obično sa umetnicima biva, ova novostečena slava više je bila teret za mladog Ledžera nego što mu je koristila. „Hit je hteo slavu,‟ kaže njegov agent, „ali onda kada ju je dobio, više je nije hteo.‟

Upravo je to trenutak u kojem se publici nagoveštava promena u Ledžerovoj ličnosti. Njegovi privatni snimci više ga ne prikazuju kao mladića vedrog duha koji luduje na snimcima, zabavlja zamišljenu publiku i zarazno se smeje. Naprotiv, njegovo lice, sada ozbiljno, kao da poručuje da se teško nosio sa novim teretom.

Dodamo li teretu slave i pritisak medija i holivudskih studija da oblikuju njegov medijski imidž u obrazac tipične filmske zvezde, ne čudi što se on osećao, čini se, prilično zarobljeno i, da iskoristimo njegove sopstvene reči, posedovano. Stoga je, kako bi se suprotstavio ovakvom toku događaja, od toga trenutka birao uloge koje su bile drugačije, upečatljive i zahtevne.

Iznova postavljati sebi izazove

Upravo su ovakve uloge, glumački poprilično teški poduhvati, bili način da Ledžer postavi sebi nove izazove. Svaka njegova uloga bila je drugačija od prethodne, a svaki lik jedinstven i specifičan. Svaki je zahtevao od Ledžera da postane neko drugi, neko potpuno nov.

Hit Ledžer pripadao je školi metodske glume. Ovakav pristup glumi zahteva od glumca da se potpuno uživi u ulogu, do te mere da praktično živi kao lik kojeg glumi. Ledžer je priradao onom delu umetnika kojima je bilo lako da uđu u novu kožu sa svakim novim likom, a vrhunac ovakve transformacije doživeo je sa ulogom Džokera.

Upravo u ovom delu priče o Ledžerovom životu film kulminira, sasvim opravdano, gledano sa umetničke strane. Deo intervjua sa samim Ledžerom čuje se u pozadini dok mi gledamo njegove privatne snimke u kojima eksperimentiše sa facijalnim ekspresijama ne bi li pronašao Džokerovu. Priča nam o tome kako se zbog te uloge osamio, tačnije zaključao u sobu na šest nedelja kako bi izbrusio Džokerov glas i u njemu pronašao srž Džokerove ličnosti.

Ipak, kao najveći izazov u svom životu, Ledžer je za života navodio ulogu oca.

Onda kada je dobio ćerku, njegov se život iz korena promenio. I ovaj film slavi ga kao dobrog, privrženog oca, ali ne zalazi u dubinu te strane njegove ličnosti. Ipak, kao da se promalja namera autora filma ‒ oni ovaj dokumentarac snimaju zbog nje, njegove ćerke Matilde. Više puta govore kako je sreća da je Ledžer ostavio toliko snimaka za sobom da ona može da ga upozna iako ga je izgubila mlada.

Tragičan kraj

Naravno da niko od istinskih fanova glumca nije očekivao da nam ovaj dokumentarac otkrije sitne detalje iz ličnog života Hita Ledžera. Niko ne želi da sluša o krahu njegove veze sa Mišel Vilijams, ali je činjenica da je krah te veze označio početak Ledžerovog kraja. S tim u vezi, donekle se očekivalo da se film fokusira na ono što se tada sa njim izdešavalo. No, film je odlučio da se o tu temu tek okrzne.

Ledžerovi demoni koji su neupitno postojali ignorisani su, i osim pomena pneumonije i insomnije, ne postoji ni blaga naznaka onoga sa čime se borio i što mu je došlo glave. Borba sa potencijalnom zavisnošću od tableta za spavanje, za koje nam u filmu kažu da na njega više nisu delovale, ostavljena je, još jednom, široj publici na spekulisanje.

Njegova nesigurnost, sumnja u sebe i svoj talenat, ideja o tome da će umreti mlad koja ga je progonila i depresija o kojoj se onda šuškalo takođe nisu pronašle mesto u ovom filmu. Moglo bi se reći da nas je film, po tom pitanju, ostavio tamo gde smo i počeli ‒ nemoćne da razumemo kako je došlo do toga da nas takav glumački genije prerano napusti.

No, kada se uzme u obzir njegova umetnička priroda, može se reći da nam je film rekao nešto više. Svi smo znali kakav je sjajan umetnik on bio, ali nam je film produbio ova znanja pruživši uvid u to koliko je njegov život bio usko, neraskidivo vezan za umetnost.

To je bio život koji treba slaviti, ma koliko se tragično završio, i to je upravo ono što ovaj film čini. Autori su odlučili da slave život i rad Hita Ledžera, a da smrt u celoj priči bude prisutna samo u vidu neizmerne tuge koju osećate u glasu svakog od intervjuisanih lica u ovom filmu. I zaista su ga dostojno proslavili.