Romantizam predstavlja književni i umetnički pravac potekao u Evropi krajem XVIII veka. Kao pokret, razvio se u vreme Francuske buržoaske revolucije kao reakcija na stroga pravila klasicizma, umetničkog pravca koji mu je prethodio.
Za razliku od klasicizma koji je u prvi plan isticao razum i intelekt, romantizam prednost daje emocijama i mašti, nasledivši od revolucije strasnost i princip aktivnosti – odlike koje u uslovima političke reakcije i socijalne nepravde kanališe u pravcu buntovnog individualizma.
Mašta je kod romantičara postala aktivni instrument individualne afirmacije ili individualnog bunta duha protiv materijalističkog poretka. Verovali su u saznajnu moć mašte, tj. da se njom mogu dokučiti stvarne, velike istine ljudskog života koje je društveni poredak izopačio i maskirao.
Sa romantizmom dolazi do obnove lirske pesme, do njenog modernog konstituisanja. Lirska pesma postaje osećajna i sanjarska, izrečena jezikom neposrednijim i slikovitijim nego što je bio jezik klasicizma.
Poezija se služi kraćim i dinamičnijim stihom. Subjekat postaje značajna unutrašnja struktura pesme. Pesnik se naslađuje energijom izraza, novim intonacijama, leksičkim obogaćenjem svoje poezije, koji ide do velikih retorskih gestova i verbalnog opsenarstva, bizarnosti i egzotizma.
Po onom što su govorili i prema filozofima koje su sledili pesnici romantizma interesovali su se za mitsko i podsvesno, težili najdubljem saznanju sveta do kojeg bi se poezijom moglo doći, onoj tački gde bi se izjednačili duh i priroda, subjekat i svet koji ga okružuje.
Oni su bili svojevrsni vesnici slobode, vizionari i pesnici imaginacije koji nisu eskapistički bežali od stvarnosti već su je predstavljali u najširem smislu, oštro svesni svoje okoline, poretka i revolucionarnih promena vremena u kojem su živeli i stvarali.
Romantizam je bio pokret slobode u umetnosti. Pesnik je postao sopstveni sudija, njegova literatura je bila lična, individualna. Poezija slobodno bira formu, nema više kanonizovane poetike, ni obavezne, klasične retorike.
Do izražaja dolaze nova osećanja: za prirodu, religioznost i za političke, socijalne i moralne probleme. Napušta se dugačak stih, rađen prema latinskim i grčkim uzorima. Isto tako, odbacuje se i pažljivi, učtivi, bezlični jezik većeg dela pesništva 18. veka, sve ono što bi moglo da se čini dosadnim.
Romantični pesnik hteo je da bude zanimljiv i privlačan. On napušta poučne teme i pribegava satiričnim spevovima ili kraćim pesničkim pripovestima.
Kratka lirska pesma, intimna i pevljiva, zaista se preporodila u doba romantizma. U prvi plan ističe se vlastito ja, u vlastitoj melanholiji, svetskom bolu (Weltschmertz) i zanosima, u svom poverenju u umetnost i njenu snagu, i u svojoj skepsi prema životu.
Romantizam je sa sobom doneo niz protivrečnih težnji i ideja, ali su sve one bile prožete duhom slobode. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi punom zanosa, melanholije i tragike, pesnici su lutajući odlazili u daleke zemlje da bi doneli duhovna dobra, da bi proširili svet i obelodanili jarke boje zanemarenih lepota u svom posivelom gradiću, potonulom u isprazno samozadovoljstvo materijalističkog.
Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč Ljubav pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična.
Romantičar je svoje iracionalne impulse pretvarao u nešto što može da se da nekom drugom, da svet učini toplijim, humanijim i vedrijim mestom za život.
Šire posmatrano, romantizam je bio i ostao večna potreba i pojava koja se ciklično ponavlja i obnavlja. Zajedno sa romantizmom poezija je poslednji put imala sveopšti društveni značaj, postajući i ostajući mnogo više od jednostavnog umetničkog izraza sanjara.
Redovi koje čitate i lirska muzika poezije romantičara kojoj se prepuštate su uspomena i kratka, veoma selektivna povest o jednom revolucionarnom vremenu i lepoti i veri nekolicine hrabrih ljudi – poeta koji su ga činili i izneli žrtvujući sebe i svoje snove.
Pred vama je sažet prikaz sveta lirskog ugođaja, duhovne revolucije i poezije romantičarske lepote društva mrtvih pesnika – pesnika koji su utkali vlastite živote u besmrtnu poeziju i otišli putem vlastitih vizija i snova na mesta o kojima su pisali i u svojoj mašti stvorili, oslobodivši svet, makar na trenutak i simbolično, od okova mentalnog ropstva i zla.
Lirske strune reke života
Kao što se Fudži jame beli dim
bez cilja diže u nebo, nestajući tamo bez traga,
tako se i moje misli
bez cilja i svrhe penju u nebesko plavetnilo,
da se tamo rasprše na vetru…
(SAIGIYO HOSHI , Japan)
Bili su vesnici čudesnog proleća slobode, snova, razigrane mašte i iskrenih emocija koje diraju dušu, buntovnici na pragu nove zore pročišćenja duše i uma, duhovnici suprotstavljeni bezdušnosti ogoljenog materijalizma, pobunjeni individualci snažnih emocija i lirskih ugođaja, sanjari koji su slepo verovali, borili se do kraja, iskreno ljubili, patili i nudili novu iskru života.
Protiču valovi jedan za drugim,
pljušte uz potmuli huk;
Prolaze ljudi u grupama dugim
jedan za drugim, uz muk.
Slobodni val mesto studeni neće
ni topli podnevni zrak;
ljudi bi dušu…al’ iz nje još veća
izbija studen i mrak!…
(M. JURJEVIČ LJERMONTOV)
Pesma
koju neću nikada reći
zaspala mi je na usnama.
Pesma
koju neću nikada reći.
Na cvetu majčine dušice
blistao je svitac,
luna je jednim svojim zrakom
probadala vodu.
Tada sam usnio pesmu
koju neću nikada reći
pesmu punu usana
i dalekih rečnih korita
pesmu punu sati
izgubljenih u senci
pesmu žive zvezde u jednom večitom danu…
(F.GARCIA LORKA)
Bili su zadojeni revolucionarnim i humanističkim idejama, osećajni, eterični, okrenuti prirodi, prozarčni vizionari, tanani posmatrači života, veliki liričari, mistici, sanjari, maštoviti melanholici, kontemplativni, zaneseni lepotom i stvaranjem, sentimentalni, idealisti sa setom i gorčinom, duhoviti satiričari i estete.
Leži mladi ratnik sred kuštravih trava,
oko gole glave muzika vlati šušti,
otvorenih usta, bled, ispružen spava,
po njegovu logu svetlost neba pljušti.
Spava. Obris nogu perunika skriva.
Ko bolesno čedo tu nasmešen sniva.
O, zagrej ga, zemljo, tako mu je zima!
Čuh nosnice draška zalud draška mirisima,
on ukočen leži s rukom na grudima,
gde dve rujne rane s desne strane ima…
(ARTUR REMBO)
Sad ćeš mirovati zauvek,
umorno moje srce. Nestade poslednje varke,
koju sam smatrao večnom.Nestade.Osećam jasno,
da se ugasila ne samo nada,
nego i želja za varkama dragim.
Počivaj zauvek. Dosta si dugo kucalo.
Nema stvari, koja vredi drhtaja tvojih,
nit je dostojna uzdaha zemlja.
Dosadan je život, i gorak, ništa drugo: svet je blato …
(ĐAKOMO LEOPARDI)
Njihova lirika je bila pročišćena, osećajna i sanjarska, neposredna, slikovita, nabujalih emocija poput potoka što nabuja nakon proletnjih kiša, dinamična, opsenarska, sa blejkovskom vizijom devičanske čistote i vere detinjeg srca.
Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše,
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
Za predahom mi srce žudi
i zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blještav sjaj …
Drag mi vazda beše taj usamljen breg
i živica ova koja mom pogledu
najdalji deo vidika sakriva.
Ali tu sedeći i gledajući nad njim
prostranstva beskrajna, ja najdublji mir
i tišinu nadzemaljsku zamišljam,
i srcem skoro strepim.
I, huk vetra slušajući,
međ biljkama ovim, ja tišinu
neizmernu s ovim glasom
poredim i na večnost mislim,
na minulo vreme i sadašnje, živo,
i na zvuk mu. Tako
u beskrajnost se misao utapa,
i brodolom meni drag je na tom moru …
(ĐAKOMO LEOPARDI)
Njihov duh je bio slobodarski, požrtvovan, vizionarski, revolucionaran i neustrašiv, prepun nesebične ljubavi, snova o slobodi, melanholičan, ponekad divlji, mističan, nekad bolećivo nežan, sklon empatiji i svetskom bolu.
Crkvicu videh svu od zlata,
u koju niko ne smede ući.
Mnogi stajahu ispred vrata
pobožno, plačno tugujući.
I videh zmiju pred kandilom
i pred belim stubovljem vrata
gmiže, i silom, silom, silom,
raskidala je šarke od zlata.
I po bajnome podu, celom
od rubina što vatru lije,
vukla je svoje sluzavo telo
sve dok na beli oltar nije
otrove svoje izbljuvala,
na blagi hled i čista vina.
Tako se okretoh i usred kala
legoh između blatnih svinja …
Teške su tuge
jeseni duge-
cilik gusala
srce mi kida:
od boli rida
i neznanih zala-
nešto me guši,
bol mi u duši,
čuj, ura tuče!
Zar dani sreće
vratiti se neće?
Suze me muče…
Odlazim tako…
Vetar me lako,
letos ko lane,
baca posvuda,
ovud’ onuda-
suh list sa grane …
(POL VERLEN)
Bili su puni slobodarskog duha i zanosa, tragičari i melanholici, u večitoj potrazi za istinskom, romantičarskom lepotom i ljubavi, razapeti između jave i sna, vlastitog zanosa, melanholije i weltschmertza, bola svih onih koji nezasluženo pate u okovima praznodušnih palih anđela ovog sveta.
Bili su prostodušni sanjari, pritoke i lirske strune reke života.
da
Hvala svim dragim damama na podršci temi zvanoj LJUBAV i vremenu kada se ta istinska vrednost pisala velikim slovima. Šta može da nadomesti odsustvo iskrene ljubavi i istinskih osećanja – jebeni novac, foliranje, bezosećajnost , glumatanje, kupovanje svega i svakoga … Iskrena, romantičarska, lirska osećanja nisu slabost, naprotiv …
Slažem se sa konstatacijom da nedostaju srpski pesnici , ali ovaj skromni prikaz samo je jedan od par miliona mogućih – pre bih ga nazvao skicom (kao što i jeste jer predstavlja odlomak mog teksta o istoriji romantizma) … ali, život i čine male, nesavršene stvari… još jednom, hvala Vam svima – od srca!