Hegel o kraju umetnosti

Hegelova teza o kraju umetnosti ima prilično zvučan naziv i ona predstavlja jednu od njegovih najupečatljivijih formulacija. Očigledno, umetnost i dalje postoji, ali Hegel bi se verovatno i danas držao ove svoje izjave.

Kakav je to onda kraj umetnosti u pitanju?

Razvoj duha

Naime, Hegel je čitav svoj filozofski sistem posmatrao kao sistem razvoja. Ono što je centralno u tom sistemu je pojam duha. Način na koji se duh razvija je kroz svest o samom sebi, koja je ujedno i svest o slobodi.

Dakle, taj razvoj ima svoj početak, pa tako i svoj kraj. Početak razvoja samosvesti duha je u subjektivnom duhu, dalje, duh se razvija u objektivni, da bi svoj vrhunac u samorazvoju dostigao u apsolutnom duhu. Apsolutni duh se razvija kroz umetnost, religiju i filozofiju.

Za umetnost bi se moglo reći da je samo jedan stupanj razvoja duha do njegove samosvesti.

Simbolična etapa umetnosti

Hegel govori o tri etape u umetnosti. Prva etapa je simbolična umetnost, ona je i istorijski prva i odnosi se na umetnost starog Egipta. Ova umetnost nije svesna sebe kao umetnosti, tako da se ona ne može najadekvatnije izraziti. Iz tog razloga simboličnu umetnost odlikuje mističnost, grubost u pokretima i nesklad.

Takva dela poseduju masivan izgled, koja veličinom pokušavaju prikriti svoj nedostatak u umetničkom izrazu. Umetnost u starom Egiptu nije bila izražena čulno, već simbolično i apstraktno. Primer za mističnost su enormne, masivne piramide, koje nisu umetnički lepe i koje u sebi kriju grobnice faraona.

Klasična etapa umetnosti

Daljim napredovanjem umetnost uspeva da usavrši svoj čulni izraz, to se dešava u drugoj etapi, koju predstavlja klasična umetnost. U ovoj etapi je odstranjen nedostatak simbolične umetnosti, njena dela nisu apstraktna i ne pozivaju se na simbol.

Ovde je umetnost postala samosvesna, napredovala je dovoljno da samu sebe shvati kao umetnost. Primer klasične umetnosti je grčka umetnost, koja je bila izražavana u formi ljudskog lika.

Umetnost u klasičnom periodu ima vodeću ulogu u oblikovanju stvarnosti, bogovi su postali čovekoliki zato što Grci svoje bogove dobijaju od pesnika.

Odlike ove etape su lakoća i sofisticiranost umetničkog izraza. Tako je skulptura starih Grka dovedena do savršenstva.

Ponovni disbalans

U etapi simbolične umetnosti vidi se disbalans između materijalnosti umetničkog dela i umetničkog izraza, gde je materija nadilazila umetnički izraz. Taj disbalans je doveden u ravnotežu u klasičnoj umetnosti, gde postoji jednakost između materijalnosti i izraza umetničkog dela. U toj ravnoteži umetnost je doživela svoj vrhunac.

Međutim, zbog svoje ograničenosti na materijalno, umetnost ne može više da služi duhu u svom razvitku do apsolutne slobode. Stoga, treća etapa razvoja umetnosti je romantična umetnost (koja nije isto što i romantizam) i ona označava povratak u disbalans.

Etapa romantične umetnosti

Poslednja, romantična etapa u umetnosti želi da isprati duh u njegovom razvoju, ali to ne uspeva, tako da ponovo pada u disharmoniju. Materijalno ide u drugi plan, ono postaje irelevantno jer je sadržaj postao preobiman da bi se mogao materijalno izraziti.
Duh nastavlja sa svojim razvojem, uzdiže se na religiju, potom na filozofiju i ostavlja umetnost po strani. Umetnost više ne određuje bogove, već postaje sluškinja religije.

Ova umetnost jeste lepa, ali ne kao klasična. Lepota više nije u onom materijalnom i očiglednom, već se povlači unutra; lepota se shvata kao lepota duše. Sama duša postaje bitna, a ne telo.

Ovakvo shvatanje se gradi na
hrišćanskim temeljima. Iz tog razloga ikone nisu raskošne i velelepne kao što je to bila grčka skulptura.
Zapravo, kad bi se uporedila umetnička dela iz klasičnog i romantičnog perioda, očigledna bi bila grubost pokreta i nedostatak prefinjenosti i detalja romantične umetnosti koja je u grčkoj umetnosti bila centralna.

Kraj umetnosti

U romantičnoj umetnosti unutrašnjost je trijumfovala nad spoljašnjim, čulna pojava se srozava gubeći svaku vrednost. Umetnost biva prevaziđena od strane duha, pa se postavlja pitanje o razlogu njenog postojanja – o tome govori Hegelova teza o kraju umetnosti.

Naravno, umetnost ne prestaje zaista da postoji, ona samo više ne pruža pomoć duhu u njegovom samorazumevanju.

Odbacivanjem umetnosti od strane duha, stigao je kraj njenom služenju u razvoju samosvesti i slobode. Umetnost više nema istu svrhu kao ranije i služi samo za zabavu ili ulepšavanje sveta koji nas okružuje ― smatra Hegel.

Umetnost posle kraja umetnosti

Hegel, dakle, nije govorio o nekakvom proročanstvu u kome apokaliptično predviđa svet bez umetnosti. Umetnost više ne služi razvoju duha, već predstavlja jedno sredstvo izražavanja i spoznaje čoveka.

U savremenom svetu glavni medij razvoja čovečanstva je kroz tehnologiju, koja napreduje vrtoglavom brzinom. U odnosu na tehnologiju umetnost svakako gubi bitku.

Umetnost postaje paradoksalna – ona pokušava da prevaziđe sebe i izađe iz svoje materijalnosti. Ona time, takoreći, gubi svoju „umetničkost“. Mnogi pravci u savremenoj umetnosti kao što su avangarda, postmodernizam ili minimalizam osećaju disbalans i okrenutost ka unutrašnjosti o kojoj je Hegel govorio.

Teza o kraju umetnosti je i danas tema ozbiljnih diskusija među savremenim autorima. Jedno pitanje ostaje i dalje: da li se Hegelov kraj umetnosti danas može interpretirati kao kriza umetnosti?