Hegelu je dijalektika omogućavala da sistematično posmatra pojave kroz sve njihove promene, uključujući njihov eventualni dolazak do vrhunca razvoja.
Iako se danas njegov panlogički sistem ne može uzeti kao merodavan za spoznaju stvarnosti (a pogotovo nakon preispitivanja logosa koji je on uzimao kao zakonitost), zanimljivo je da ispitamo njegov metod na osnovu tumačenja nečega što je prisutno u njemu, i što je mnogo manje apstraktno od ostalih filozofskih tema kojima se bavio: pojmom ljubavi.
Hegelova dijalektika
Tri osnovna koraka Hegelove dijalektike su: teza, antiteza i sinteza.
Iako ova formula za sebe ne objašnjava zbog čega je antiteza potrebna, Hegel nam je dao naznake o tome da ideja mora proći kroz fazu negacije da bi se vratila samoj sebi.
Ovaj metod, ovako primenjen u praksi na pojmove istorije i umetnosti, danas izgleda zastarelo zbog određenih okolnosti koje su dokazale da postoji previše promenljivih da bi se dokazala valjanost ovakvog hronološkog sleda razvoja ideje.
Ali, vratimo se samoj ljubavi.
Kontradiktornost ljubavi
Posmatrana kao živ proces između dvoje koji se vole, uočavamo da je najpre potrebno da postoji onaj koji voli, sa svojom svešću koja sebi govori: ja jesam. Tim potvrđivanjem uklapa se u prvi korak dijalektike, i analizom svesti daje dokaz o sebi kao ideji koja se samorazvija.
Da bi se došlo do drugog koraka potrebno je da postoji objekt ljubavi, ona osoba ka kojoj je ljubav upućena – i u davanju sebe tom drugom dolazi do izlaska iz sebe. Dakle, negira se prvobitna pozicija afirmacije sopstvenog Ja koje u tom poništavanju zapravo ne nestaje, već se menja.
Naravno, da bi prvobitna ideja, ono početno Ja, došla do svesti o sebi, potrebno je negiranje antiteze – ključno je da onaj koji voli u tom zaboravu na sebe i predavanju voljenoj osobi, upravo time ponovo pronalazi sebe samog. Obe osobe moraju da prođu kroz ovaj proces radi konkretnog ostvarenja svesti same ljubavi, koja tada postaje ideja u razvoju putem njihovog spoja.
Kontradiktornost ljubavi time i leži u činjenici da, iako sebe predajemo drugom, time i zadobijamo sebe u tom predavanju i samozaboravu. Otuđenje koje je donela negacija time se prevazilazi, i nastupa istinska sinteza između onoga koji voli i voljenog.
Još jedan paradoks koji leži u njenoj osnovi odnosi se na pojam slobode – bezuslovna ljubav podrazumeva da druga osoba ima potpunu slobodu da odabere da li će da prihvati ljubav. Međutim, ljubav postaje uzvraćena tek kada suprotna osoba odluči da jedan oblik svoje slobode žrtvuje zarad ljubavi. Samim tim, i sloboda isto prolazi kroz dijalektički proces. Prvi korak je afirmacija njenog postojanja, a drugi korak, negacija, odnosio bi se na odluku predavanja drugoj osobi, čime se stvara osećaj gubitka slobode.
Ali do poslednjeg koraka u svom razvoju dolazi tek kada se u obostranom predavanju slobode ona ponovo afirmiše u novom obliku, kroz jedinstvo dve osobe i njihovih pojedinačnih sloboda.
Hegel je uvideo da ono što se otkriva kroz ljubav jeste suštinski momenat stvarnosti – oni koji vole svesni su da ih prožima jedna ljubav, kao celina, ali takođe postoji i bol razdvojenosti koju osećaju. Samim tim, jedinstveni život se pokazuje kao rasparčan na mnoštvo živih bića, i sebe dokazuje kroz dijalektički proces, neprestano razdvajanje i vezivanje, samootuđenje i mirenje sa sobom.
