8. aprila 1911. godine u Rumuniji, filozof i esejista, Emil Sioran, je imao najveću katastrofu − rodio se tog dana. Od detinjstva je bio u krizi identiteta: kao Rumun pripadao je manjinskom narodu u sopstvenoj državi, što je posledica politike tog doba. Rano se okrenuo protiv religije, pa se nikada nije uklopio ni u svoju porodicu koji su sačinjavali vernici. Jedinu utehu je našao u čitanju i pisanju.
Najpre je pisao na rumunskom jeziku, zatim se seli u Francusku u kojoj će pisati do kraja života. Promena mesta stanovanja u mnogome je uticala i na promenu u razmišljanju.
Dok je bio u Rumuniji i Nemačkoj (boravio je tamo kao stipendista) zagovarao je nacionalizam, pa čak i fašizam. Smatrao je da Hitler od svih političara koje zna zaslužuju naklonost i divljenje. Sve te svoje stavove opisao je u delu Transfiguracija Rumunije, koga se kasnije stideo.
Selidbom u Pariz Emil Sioran postaje apolitičan, ali ništa manje očajan. Uvek je vešto uspevao da ima originalno mišljenje o svemu, koje je najčešće bilo u negativnom tonu.
On kritikuje religiju, ne voli zapadnjake, ne voli ni svoje sunarodnike, mrzi postojanje, ali ceni smrt.
Osećaj očaja, mržnje, krize identiteta pomešani sa sarkazmom, tumornim i odsečnim rečima je ono što Sioranove čitaoce tera da burno reaguju. Reakcija uvek ide u dve krajnosti: ili se potpuno slažu, ili ga oštro kritikuju.
Sami nazivi njegovih dela ostavljaju turoban i sumoran utisak. Najpoznatija su: Na rubovima očaja, Kratak pregled raspadanja, Silogizmi gorčine, Zli demijurg, O nezgodi biti rođen. Slede citati koji će vam najbolje dočarati turobnu Sioranovu misao.
Tako je govorio Emil Sioran
Volim misao u kojoj još ima daška mesa i krvi, i hiljadu puta mi je draža ideja nastala iz seksualne napetosti ili nervozne depresije nego prazna apstrakcija. Zar ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik mnogo sadržajniji od najsuptilnije misli…?
Istinite ispovedi su ispisane suzama. Ali moje suze bi potopile svet, a moja vatra bi ga pretvorila u pepeo.
Insomnija je vrtoglava lucidnost koja može sam raj pretvoriti u mučilište.
Svaki uznemireni Zapadnjak podseća na nekog od junaka Dostojevskog, ali sa računom u banci.
Pesimista mora svakog dana da izmišlja druge razloge za postojanje: to je žrtva „smisla“ života.
Mudrac je neko kome je ispod časti da se nada.
Ono što znam u šezdesetoj, podjednako sam dobro znao i u dvadesetoj godini. Četrdeset godina dugog i nepotrebnog rada na proveri…
Ništa toliko ne isušuje duh koliko njegova odbojnost prema shvatanju tamnih ideja.
Politeizam više odgovara raznolikosti naših težnji i naših pobuda, kojima nudi mogućnost da se ostvare, ispolje, a da pri tom svaka od njih slobodno i u skladu sa svojom prirodom stremi bogu koji joj trenutno odgovara. Ali šta raditi sa jednim bogom? Kako ga zamišljati, kako ga koristiti? U njegovom prisustvu uvek se živi pod pritiskom?
Jedino objašnjenje za stvaranje sveta jeste božji strah od samoće. Drugim rečima, naša uloga je da zabavljamo Našeg Tvorca.
Monoteizam guši našu osećajnost: daje nam dubinu tako što nas sužava; sistem prinude koji nam daje jednu unutrašnju dimenziju nauštrb razvitka naših moći, on predstavlja prepreku, on nam ne dopušta da se razmašemo, on nas rastrojava. Bili smo sasvim sigurno normalniji sa više bogova nego što smo sa jednim.
Voleo bih da sam slobodan, silno slobodan. Slobodan kao mrtvorođenče.
Samo optimisti mogu počiniti samoubistvo, optimisti koji više nisu uspevali u tome da budu optimisti. Ostali, oni koji nemaju razlog da žive, zašto bi imali razlog da umru?
Smrt je toliko rasprostranjena, toliko mesta zauzima, da više ne znam gde da umrem.
Mi ne jurimo prema smrti, već bežimo od katastrofe rođenja, mi se batrgamo, mi smo pobegulje koje se trude da to zaborave. Strah od smrti samo je u budućnost projektovani strah koji počinje da raste od naših prvih trenutaka.
