U jugozapadnoj kineskoj provinciji Junan, na jezeru Lugo u podnožju Himalaja već hiljadama godina unazad stara tibetanska zajednica Mosuo neguje matrijarhat – društveno uređenje u kom vlast drže žene, naročito majke.
Po svojoj prirodi, ovo je verovatno poslednji matrijarhat na planeti koji svoju tradiciju neumorno čuva kroz vekove.
Ipak, kako je ovaj tip uređenja danas tek egzotična retkost, provincija koju naseljava pleme Mosuo postala je prava turistička atrakcija, a običaji i kultura ovih ljudi izazov za brojne naučnike i istraživače.
Život u plemenu Mosuo
Procenjuje se da kinesko pleme oko 2000 godina neguje tradiciju i kulturu matrijarhata u svom gotovo nepromenjenom obliku.
Žene su te koje se nalaze na čelu porodice, donose sve bitne odluke, staraju se o zajednici i svim njenim članovima. Partnere biraju same, dozvoljeno je da ih imaju koliko god i kad god požele, a ako se iz njihovih veza izrodi dete – same preuzimaju brigu o njemu.
Sa druge strane, muškarci se danju uglavnom odmaraju, a od poslova bave se lovom, ribolovom, oranjem, gradnjom. U odgajanju dece gotovo ne učestvuju, ali zato imaju nešto veća politička prava i mogu da postanu starešine plemena, ukoliko tokom celog života rade bara-bar sa ženama i pokazuju im poštovanje.
Ljudi iz plemena Mosuo okrenuti su uglavnom zemljoradnji i stočarstvu. Veoma poštuju životinje, naročito pse – što, nažalost, nije slučaj u čitavoj Kini.
Ovi ljudi veruju u legendu da je nekada davno prosečni životni vek ljudi bio 13 godina, a pasa 60, te da su se ove dve vrste zamenile i da je, stoga, čovek u večnoj obavezi da odaje zahvalnost ovim plemenitim životinjama.
Takođe, zanimljivo je da su ženska deca u ovom plemenu naročito poželjna, iako to nije slučaj sa ostatkom Kine, a ni sveta. Posebna pažnja usmerena je ka vaspitanju ženske dece, jer će sutra ona držati svu imovinu u svojim rukama i nastavljati lozu.
Odrastanje prosečne devojke iz plemena Mosuo
Kao što je već rečeno, mlade devojke i žene uopšte posmatraju se kao sveta bića u ovoj zajednici. Njihova je prva i poslednja reč, one kontrolišu imovinu i sve poslove kojima se meštani bave.
Rođenje svake devojčice prati se posebnim ceremonijalnim obredima. Ta devojčica do svoje trinaeste godine treba da se igra, uči, ali i ponaša i oblači kao i sve druge devojčice njenih godina.
Do trinaeste godine sve devojčice nose tradicionalne ženske nošnje – široke pantalone i džempere, a zatim na svoj trinaesti rođendan zvanično stupaju u zajednicu plemena i postaju devojke, simboličnim činom oblačenja suknje.
Kada devojka svečano obuče suknju, ona dobija svoju sopstvenu kućicu nedaleko od majčinog doma i počinje da živi odvojenim životom.
Tada se upoznaje sa još jednim vidom tradicije plemena – pojmom „otvorenog, liberalnog braka”. Naime, pripadnici ovog plemena nisu vezani klasičnim brakom, već je ženama dozvoljeno da imaju koliko god partnera žele. Čak se smatra nepoštovanjem tradicije ukoliko imaju samo jednog.
Dakle, pošto devojka dobije svoju kućicu, njena vrata ostaju otvorena, tako da momak kog ona pozove može da dođe, provede noć sa njom, a jedini uslov je da se pre zore vrati majčinom domu.
Ukoliko devojka, pak, želi vezu sa mladićem, simbolično stavlja njegove cipele ispred vrata i više niko ne može da poseti njenu kuću osim njega.
Ako se iz te veze kojim slučajem izrodi dete, majka preuzima brigu o njemu i ono dobija majčino prezime. Biološki otac počinje ređe da posećuje svoju ženu, a u odgajanju deteta gotovo da nema udela.
Ljudi iz plemena Mosuo veruju da dete u matrijarhalnoj zajednici treba da vaspitava isključivo majka, a pored nje i ujak, radije nego otac, zato što je u direktnom krvnom srodstvu sa majkom.
Pojam porodice, braka i ljubavi u plemenu Mosuo
Pripadnici plemena Mosuo ne pridaju nikakvu važnost instituciji braka. Kada dvoje ljudi odluči da će duže vreme provesti zajedno, možda čak i dobiti dete, ne postoji nikakav čin ceremonije koji bi to obeležio.
Jedini čin koji se povremeno priređuje je tzv. „razmena poklona”, pri kojoj momak i devojka treba jedno drugom da daju mali simboličan poklon, najčešće nešto njima veoma drago iz porodičnog doma.
Što se porodice tiče, ona postoji, ali u sasvim drugačijoj formi od one koju mi poznajemo. Tipičnu porodicu čine majka, dete ili deca i baka, eventualno ujak i otac, koji se pojavljuje s vremena na vreme, ali nema značajniju ulogu u vaspitanju dece.
O tome koliko su isključivo žene okrenute porodici svedoči činjenica da jezik plemena Mosuo ne poznaje reč za oca i muža. Često dolazi do toga da žena ni ne zna ko je otac njenog deteta, te je funkcija oca u porodici utoliko manja.
Sa stanovišta psihologije, diskutabilno je koliko je poželjno da dete odrasta bez očinske figure, ali na osnovu vekovne istorije ovog matrijarhata, može se zaključiti da meštanima ništa ne fali. Štaviše, žive veoma kvalitetnim životom.
Nema svađa, raskida i brakorazvodnih parnica. Nema bitki nad starateljstvom ni prepirki oko podele imovine. Nema predbračnih ugovora, sudova, tužbi. Samo ljubav u najliberalnijem mogućem smislu.
Savremeni stavovi
Uprkos tome što je Republika Kina oblast koju je ova zajednica naselila proglasila „leglom prostitucije”, pleme Mosuo danas je izuzetno popularno.
U poslednjih nekoliko godina nedaleko od naselja plemena nikli su veliki stakleni hoteli, helikopteri sa turistima i reporterima sleću svakog sata i ovaj matrijarhat postao je prava komercijalizovana turistička atrakcija Kine.
Matrijarhat plemena Mosuo predstavlja jedinstveno društveno uređenje, pažljivo očuvano unutar jedne od najmoćnijih i najrazvijenijih država. Ostaje samo nada da će meštani nastaviti da se odupiru savremenim uticajima, da će zajednica opstati što duže i da će svojim postojanjem pokrenuti stvaranje novih sličnih ili oživljavanje starih, nestalih.
Do tad, preporučujemo da pogledate kratki dokumentarni film Frontline World: The Women’s Kingdom o životu ove zajednice:
