Žan Pol Sartr jedan je od vodećih filozofa egzistencijalizma. Rođen je 1905. godine. Bio je filozof i književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Učestvovao je, u skladu sa svojom filozofijom angažmana, u protestima protiv rata, diskriminacije i diktature.
Sam je svoju filozofiju nazvao egzistencijalističkom jer je poznat njegov stav da egzistencija prethodi esenciji. Čovek postoji pa se određuje.
Žan Pol Sartr i egzistencijalizam
U središtu egzistencijalizma, koji se vidi kao nedeterminističko stanovište, čovek je biće osuđeno na slobodu. Prvi korak egzistencijalizma, smatra Sartr, jeste da svakog čoveka odredi prema onome što jeste i da na njega položi totalnu odgovornost za egzistenciju. Ukratko, svaki je čovek slobodan da odluči kakav će čovek postati/biti.
Uslovljena slobodom egzistencija se opire svakom racionalističkom pogledu na svet. Lični svet činjenica na kome često insistira nauka ili religijski pogled na svet predstavljaju smetnju slobodi. Reči koje Dostojevski piše u Braći Karamazovima, da nam je sve dozvoljeno ako nema Boga, Sartr vidi kao ishodište egzistencijalizma.
Čovek budući da je čovek ne može, prema Sartru, biti ophrvan strastima ili iluzijama. Ne može, naime, upravo zato jer je čovek osuđen na samog čoveka.
U delu Egzistencijalizam je humanizam Sartr piše:
Ako egzistencija prethodi esenciji, nikada se neće moći ništa objašnjavati dovodeći ga u vezu s nekom datom i učvršćenom ljudskom prirodom; drugačije rečeno; nema determinizma, čovek je slobodan, čovek je sloboda.
Ne teži se znanju nego angažmanu budući da je suština života sama po sebi nesaznatljiva.
Za Sartra intelektualac mora biti angažovan jer se, kako piše, ne treba nadati da bi se nešto preduzelo, treba delovati. Poput Hegela koji čoveka vidi kao celinu njegove prakse, onoga što čini od sebe polazeći od čulne izvesnosti, tako i Sartr čoveka otvara tek prema onome što njegova sveukupnost čini od njega samog.
Čovek se angažuje u svom životu, ocrtava svoj lik, i izvan tog lika nema ničega.
Egzistencijalistička filozofija koju zastupa Sartr obeležena je ateističkim humanizmom, aktivizmom kao principom i indeterminizmom. U osnovi svega nalazi se čovek koji ima lični izbor. Pakao su drugi, čovek uvek prekoračuje sebe vraćajući se sebi. Svako od nas, misli Sartr, ima pravo na lični izbor jer angažman čoveka određuje kao čoveka.
Sartr odbacuje subjektivistički idealizam u korist, hegelovski rečeno, bivstva po sebi koje se u konačnici može tumačiti kao čovek u svim dimenzijama patnje i veselja. Jer čovek je, kako znamo, jedino živo biće svesno svoje savesti i konačnosti.
