Otkako je postao poznat kao homo sapiens, čovek je svoju sadašnjicu smatrao logičnom akumulacijom pređašnjih znanja i umovanja, evoluciju video kao ravnomerni, neprekinuti pravac na uzlaznoj putanji postojanja, otkrića nazivao svojima.
Mikelanđelo, isklesavši Davida iz kamenog bloka, rekao je: „David je oduvek bio unutar tog kamena, samo je čekao nekoga ko će ga ugledati.“
Ta misao o svevremenom postojanju ideje, sve do njenog pretvaranja u „otkriće“ jeste (ili bi trebalo da bude) opšteljudska mudrost. Sve što se da otkriti postoji oduvek, samo još nije spoznato.
Historia magistra vitae est – istorija kao učiteljica života
Najistinitija istorijska činjenica koju mi danas, iz položaja „modernog čoveka“, imamo mogućnost da uvidimo i spoznamo jeste to da je istorija puna kulturoloških, ideoloških i naučnih uspona, ali i ponora, naglih skokova, izgubljenog i ponovo pronađenog znanja.
Istorija nas uči i tome da su ljudi koji su živeli dve hiljade godina pre nas imali podjednaku svest o svetu, premda su oni govorili Perun ili Zevs, a mi danas kažemo atmosferski elektricitet.
Uprkos tim činjenicama, moderan, „civilizovan“ čovek danas sebe i svoja dostignuća smatra vrhuncem saznanja, svoju dalju putanju neosporno uzlaznom, a otkrića prethodnih velikih umova, kultura i drevnih civilizacija primitivnim, pa se sve češće javlja pitanje da li je „sapiens“ svojstvo koje nam i dalje pripada.
Drevna saznanja kao temelj savremenih
Znanja vedskih astronoma o funkcionisanju solarnog sistema i celog kosmosa suštinski nisu nimalo različita od modernih kosmologija. Indijsko poimanje „pulsiranja“ svemira u ogromnim intervalima, odnosno saznanje da se svemir širi i sužava jednako je onom koje se javlja u istraživanjima najvećih savremenih fizičara.
Luk u arhitekturi znali su da izvedu još sumerski graditelji grobnica, i taj isti luk je kasnije putevima Aleksandrovog cartsva došao do Grčke i Rima gde se obreo kao otkriće u gotskoj arhitekturi.
Vavilonski sveštenici su putanju meseca odredili samo 0,4 sekunde netačnije od današnjih astronoma, snabdevenih najsavremenijim tehnološkim pomagalima.
Pojam miliona nastao je na Zapadu tek u XIX veku, dok je još antički Istok upotrebljavao brojeve od nekoliko milijardi da izrazi vremenske i prostorne daljine kosmosa.
Savremeni čovek i dalje nije objasnio kako su stanovnici Uskršnjeg ostrva sekli i uspravljali čak 260 divovskih kamenih glava – podvig koji mi danas ne bismo mogli izvesti bez pomoći dizalica.
Nije objasnio na kakvim su matematičko-astronomskim principima sagrađene grobnice faraona, piramide Tolteka, ili keltski Stounhendž.
Ovi primeri ne mogu osporiti evoluciju znanja u celini, ali mogu ukazati na to da ona nikada nije bila jednostavna, jednolična i isključivo uzlazna misija koja je trebalo da dovede do postanka savremenog čoveka kao takvog. Današnjica čoveku budi novu nepoznanicu – kako će dalja evolucija izgledati, da li će je moderan čovek ubrzati ili usporiti, i do čega će nova saznanja i otkrića dovesti.
Još jedna među nepoznanicama savremenog čoveka jeste način na koji su velike civilizacije dolazile do otkrića, razlog uspona velikih civilizacija, i razlog zbog kog su velike civilizacije dobile epitet „velike“.
Pored toliko znanja još uvek nedokučivog modernom čoveku, postavlja se pitanje: da li „civilizovan“ zaista znači i „napredniji“ i da li stremimo novim saznanjima okrećući glavu onim davno utemeljenim?
Uloga izolovanosti u usponu civilizacija, individualca i kolektiva
Velike civilizacije poput Egipta, Japana i Maja doživele su svoj vrhunac u periodu izolovanosti od ostatka sveta, dok su još bile neotkrivene i neizložene spoljnim uticajima, kada im je jedini poznati obitavajući svet bio onaj u kom su oni sami, i kada je njihov cilj bio da taj svet učine što pogodnijim i boljim mestom za život.
Geografski položaj Egipta, omeđenog morem na severu i pustinjama na istoku i zapadu, Japana, ostrvske zemlje, i naroda Maja, okruženog morima na severu, zapadu i istoku, i ograničenog planinama na jugu, uslovljavao je ove civilizacije na okrenutost sebi, na razvoj privrede, kulture i nauke unutar svoje zemlje.
Izolovanost koja je izrodila nestanak želje za zadovoljenjem potreba mimo onih koje su esencijalne za svakog čoveka, težnju da se uspostavi poredak koji će doprineti razvoju zemlje i naroda morala je igrati nekakvu ulogu u usponu ovih civilizacija.
Izolovanost kao inicijator ideologija o razvoju i održanju čovekove ličnosti
U Japanu, tokom perioda izolovanosti nastao je bushido, kodeks samuraja. Vrline koje propagira ovaj kodeks – pravičnost, odvažnost, čovekoljublje, učtivost, odanost, čast i iskrenost svojstvene su ispravnom čoveku, bez obzira na to da li je samuraj, da li potiče iz Japana ili drugog kraja sveta.
Potreba za novim saznanjima i otkrićima označila je kraj izolovanosti, kao i izmenu prioriteta, te su navedene vrline sve manje bile prisutne kao neophodne i suštinske.
Drugačiji oblik izolovanosti – izolovanost unutar osobe, izolovanost od spoljašnjih uticaja, izolovanost takva da doprinosi ostvarenju individualca i ostvarenju kolektiva kroz ostvarenja individualaca javlja se u filozofiji još jedne od velikih civilizacija – Indiji.
Prema hinduističkom shvatanju sveta, u životu svakog čoveka postoje tri osnovna i krajnja cilja, podjednake važnosti. Ostvarenjem svakog od njih, kame (čežnja, užitak i ljubav), arthe (materijalna dobra i obezbeđenost), i dharme (pravičnost, moralnost, etika) čovek dostiže zadovoljenje i ispunjenje sopstvene ličnosti, a što je više zadovoljnih i ispunjenih ličnosti u društvu, to ono biva naprednije.
Danas, zahvaljujući društvenim mrežama i uređajima koji nam daju uvid u dešavanja širom sveta, osećaj izolovanosti (ili, bolje reći, usamljenosti) iščezava, otvoreni smo za nova saznanja, ali smo, takođe, nezaštićeni od svakojakih uticaja koji stvaraju pretnju da izgubimo ono suštinski svoje, ono suštinsko čoveku.
Da li smo preživeli sve prethodno najavljene smakove sveta da bismo naučili kako da ga sami (ne) izrežiramo?
„Ceo je svet okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo…
Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život.
Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno.“ – Borislav Pekić, „Atlantida“
S pojavom staleža kao kategorijom čovekove vrednosti, a ne kao odredbe njegovih sposobnosti i dostignuća potrebnih za dobrobit kolektiva, započinje era frustracija, era nazadovanja, era modernizacije. Započela je era simulacije i era u kojoj stimulacija krade značenje osećaju.
Saznanja savremenog čoveka u oblasti tehnologije i informacija koje poseduje svakako su veća od saznanja drevnih naroda i civilizacija iz prošlosti. Ti drevni umovi, međutim, jesu istinski utemeljivači svega nama poznatog. Milenijumska zaostavština otkrića, filozofija, smernica i znanja stoji u vremenu kao izbor ponuđen čoveku, ma koliko moderan i „civilizovan“ on bio.
Danas ne postoje moderni samuraji, ili je njihov broj neznatan. Postoji njihov kodeks časti ostavljen pokolenjima kao podsetnik. Ne postoje moderni proroci, mudraci, filozofi koji su o životu mislili više nego oni od pre više stotina ili hiljada godina.
Postojaće ljudi naoružani najsavremenijim tehnološkim dostignućima namenjenih olakšavanju svakodnevice. Naoružani sredstvima koja osećaj i mogućnost izolovanosti svode na minimum.
Postojaće i ljudi koji će begom u izolovanost tražiti svoje ostvarenje. Postojaće ljudi koji će gledati u prošlost, koji će gledati u zakonitosti sveta u kome žive i uvideti „osećaj naopakosti“ ako do njega dođe.
Do sada smo išli utabanim putem. Kojim ćemo dalje?
