Karavađo – buntovnik bez nade i straha

Malobrojni su tokom istorije bili istinski revolucionari u umetnosti. Malobrojni su bili oni koji su se jednom reformom borili protiv druge, umetnici koji su uspeli da slikajući tamu prikažu svetlost, a slikajući smrt predstave sam život, kao što je to činio Mikelanđelo Merizi, slikar neobuzdanog karaktera i nesalomivog duha iz mesta Karavađa, koje će njegovom imenu kasnije dodati slavu.

Odmetnik zbog svog buntovništva i buntovnik zbog svoje umetnosti, za koju je živeo, preživljavao i umro, Karavađo je bio savladan epohom kojoj je prednjačio i otisnut u zaborav 17. veka. Tri stoleća potom, njegova su dela čekala da budu ponovo otkrivena, da svetu pokažu virtuoznost ovog umetnika, i učine ga jednim od najbriljantnijih majstora koje je slikarstvo upoznalo.

Kontroverzni umetnik 17. veka

Nasuprot svom briljantnom umu i talentu, Karavađovo ponašanje i temperament nisu se mogli pohvaliti ovom osobinom. Najozloglašeniji među umetnicima, skandal-majstor svog vremena, Mikelanđelo Merizi de Karavađo osuđivan je jedanaest puta samo početkom 17. veka.

Proglašen za „antihrista slikarstva“, optuživan je za napade, psovanje činovnika, objavljivanje i širenje satiričnih i uvredljivih pesama na račun svojih rivala, šurovanje sa đavolom ili gađanje gostioničara tanjirom sa artičokama. Na listi njegovih mnogobrojnih prestupa nalazi se i jedno ubistvo, koje je počinio tokom dvoboja izazvanog raspravom o rezultatu teniskog meča. Nakon toga je bio prinuđen da napusti Rim i ostatak života provede u bekstvu.

Za epohu baroka, koja je još uvek bila pod uticajem rimskih i grčkih klasicističkih ideala, Karavađova ličnost izazivala je onoliko kontroverzi koliko i njegove revolucionarne slike.
Prema jednom od najranijih biografa, Karavađo je znao da intenzivno radi na svojim slikama po dve – tri nedelje, a zatim da naredna dva meseca provede opijajući se uz prostitutke i boreći se uz sitne kriminalce.

Bio je čovek noći koji luta u senci, noseći svoj mač sa sobom, uvek spreman da se upusti u borbu ili raspravu.

Ravnodušan prema društvenim standardima, Karavađo je zauzimao podjednako nesmotren stav i prema svojim prijateljima i prema bogatim mecenama, koji su zato postepeno sve više mrzeli ovog umetnika, ali ne i njegovu umetnost, koja je svojim snažnim i sugestivnim delovanjem na posmatrače ispunjavala potrebe religioznog slikarstva protiv tada novonastale situacije – protestantske reforme.

Iako kritikovan zbog svog ekstremnog naturalizma, omražen zbog korišćenja prostitutki, slugu i prosjaka kao modela za likove svetaca, nazivan „slikarom prašnjavih tabana i prljavih noktiju“, zbog detalja koje je beležio na svojim slikama, Karavađo je svojom umetnošću uspevao da zaprepasti, ali i izazove osećaj strahopoštovanja, prekopotreban crkvi da bi vratila pokrštene protestante natrag katoločkoj veri.

Karavađo, potpuno svestan svog talenta i potrebom za novitetima u do tada klasicističkom svetu, poigravao se sa baroknim standardima i idolopoklonstvom, ustao protiv utvrđenih kanona, bio svojevrsni anarhista i nepokolebljivo sledio svoj životni moto: „Nec spec nec metu“ – bez nade, bez straha.

Karavađo, potpuno svestan svog talenta i potrebom za novitetima u do tada klasicističkom svetu, poigravao se sa baroknim standardima i idolopoklonstvom, ustao protiv utvrđenih kanona, bio svojevrsni anarhista i nepokolebljivo sledio svoj životni moto: „Nec spec nec metu“ — bez nade, bez straha.

Njegovo preterano poigravanje je imalo podjednako veliku cenu. Već dovoljno osuđivan zbog svojih prestupa, rušenja crkvenih kanona, slikanja Device Marije po liku prostitutke iz bordela u kojima je obitavao, zameranja umetničkim kritičarima njegovih dela, a zatim počinjenog ubistva i izgnanstva iz Rima, Karavađo je označio početak kraja svoje karijere i svog života.

Slikar bola, patnje, mraka, realnosti, suštine

Kao što su Karavađov život i njegova umetnost bili puni uspona i padova, njegove oči bile su pune svakodnevnih užasa, gladi, siromaštva i mučenja viđenih na ulicama Večnog grada.

Ono što su crkva i kritičari na njegovim slikama tada smatrali šokantnim i vulgarnim, dešavalo se neprestano po trgovima, u domovima, po zabačenim sokacima i ćoškovima, krčmama i bordelima, u javnom i privatnom životu italijanskog društva.

Da, Karavađo jeste koristio prostitutke, prosjake, sluge i siromahe kao svoje modele. Oni su bili suština i osnova – taj najniži sloj koji drži celu piramidu društva i najbolje oseća njen teret.

Slikao je svece koji su, pre nego što su postali sveci, bili podjednako sačinjeni od krvi i mesa kao i ljudi po čijim likovima ih je slikao.

Da, Karavađo jeste vreme provodio po krčmama, bordelima, u dvobojima, kavgama i teniskim mečevima, jer i on je pripadao tom sloju. I on je, kao i nebrojeno mnogo drugih došljaka, krenuo u Rim tražeći spas od siromaštva i gladi, bolji život, usavršavanje i karijeru.

On je odlično poznavao muke običnog naroda pogođenog nasiljem i brutalnošću 17. veka, saosećao sa njim i taj život i tu realnost predstavio u svojim slikama. Nije se obazirao na licemernu potražnju idealizovanog slikarstva u Rimu, jer Večni grad u 17. veku bio je daleko od idealnog.

Njegova dela možda su i oskudevala u teološkoj kompleksnosti, ali su uspevala da prenesu duboke biblijske poruke i scene, suštinski jednostavne, namenjene i shvatljive svakom.

Zahvaljujući korišćenju tenebrozo i chiaroscuro tehnike, manipulisanjem svetla i tame, Karavađo svojim slikama rušio je prostorno – vremensku barijeru između posmatrača i platna, uspevao da izazove jake emocije, da istakne ono suštinski ljudsko, neobuzdano, mračno, prirodno, savršeno u svojoj nesavršenosti.

Sledeći svoja uverenja, živeći život po sopstvenom nahođenju i ostajući buntovnik do kraja, Karavađo je svoj konačni krah doživeo u periodu izgnanstva, proživljujući traume usled silnog straha, i prolazeći kroz očajanje i drastične promene raspoloženja.

Tokom tog vremena njegove slike i teme koje je slikao postajale su sve mračnije i šokantnije. Jedna od njih je i David sa glavom Golijata, gde je Karavađo Golijatovu glavu naslikao prema svom liku.

Među analizama ovog dela, našla se i teorija da je Karavađo svoj lik stavio na odsečenu Golijatovu glavu kao poslednji, očajnički potez u pokušaju da iskaže pokajanje i zatraži oproštaj od pape.

Imajući uvid u njegovu ličnost, kao Karavađa koji odbacuje sva učenja, kanone, idealizovanja i pravila, stvara i živi zbog i radi svoje umetnosti, ta teorija je sporna.

Upoznat sa strahotama smrti od svoje šeste godine, kada mu je otac, među mnogima iz njegove domovine, bio pogođen epidemijom kuge, prisustvujući brojnim javnim pogubljenima, videvši i naslikavši smrt iz najrazličitijih uglova, Karavađu ona više nije predstavljala bojazan.

Oproštaj od pape dobio je 1610. godine, i preminuo na putu do Rima, gde mu je pomilovanje trebalo biti dodeljeno.

Karavađu nije bio potreban oproštaj. On je živeo grešnički, buntovno, nepokolebljivo. On je svojim stavom ustao i protiv crkve, i protiv kritičara, i protiv mecena i protiv standarda i normi. Njega nije dokrajčio strah, izgnanstvo, ni bolest, starost, niti sama smrt.

Kao i Golijatu njegov David, Karavađu je glave došla njegova umetnost za koju je živeo, ideali kojima je ostao veran, njegova ličnost čiju slobodu nije želeo da ograničava, i ta crkva koja mu je, na kraju, ponudila pomilovanje umesto razumevanja.