Komedija del arte, kao oličenje realnog i iskrenog, primer je početka jednog novog pristupa u umetnosti.
Sloboda se kroz istoriju oduvek razvijala sporo, teško i bolno, o ma kojoj oblasti života da govorimo. Odricanja su bila neminovna, suprotstavljenih strana je bilo na svakom ćošku ali su oni najjači ipak ostajali pri svojim inovativnim i nesvakidašnjim idejama iz kojih je kasnije neretko proizilazila najlepša umetnost.
Pozorište ne izostaje iz te priče; ono se razvijalo svojim tokom; prirodno ili nasilno, sa odobrenjem aristokratije ili bez njega, ova umetnost je vezla svoj put vekovima i stasala u onakvo pozorište kakvo imamo priliku da vidimo u današnje vreme.
Komedija del arte; kad se zavesa digne i maske stave
Komedija del arte (Commedia dell arte), komedija al improvizo (Commedia all improvviso), komedija zanija (Commedia zanni); koji god naziv da se upotrebi upućuje se samo na jedno; na takozvanu narodnu komediju nastalu sredinom i krajem XVI veka u Italiji. Bila je to predstava improvizacije, potpuno slobodna i nezavisna od onih koje su se radile u pozorištima pod okriljem tadašnje vlasti.
Bez unapred napisanog scenarija, bez ograničenog toka radnje, bez dlake na jeziku, glumci pozorišnih trupa su izvodili svoje u početku mini skečeve i zabavljali publiku širom zemlje. Na otvorenoj sceni, uz malo rekvizita i scenografije koju su koristili članovi trupe, često se moglo čuti i više dijalekata istovremo, čak i po neki strani jezik…
Likovi su jedina stalna karakteristika ovih predstava jer su tipizirani, konstantni i jasno obeleženi maskom i kostimima zahvaljujući kojima se daju odmah prepoznati od strane publike. Glumci su igrali ljude iz narodna, gorde gospodare, lukave sluge, koketne sluškinje, sve one koji se mogu sresti u svakodnevnom životu te se publika lako mogla poistovetiti sa njima.
Uspeh predstave zavisi isključivo od mase koja gleda; njihova donacija je zarada trupe, te je ova identifikacija likova iz komedije sa narodom korak ka njihovoj naklonosti koja je prethodila novčanoj koristi.
Ova se identifikacija takođe može usmeriti u dva pravca; osećaj koji kod naroda izaziva da njima nije najgore ili možda sasvim suprotno, potiskivanje da se baš ista stvar njima svakodnevno dešava.
Predstavu šaljivo možemo uvrstiti u komediju tragedije jednog naroda kojoj se ljudi smeju, ali podsvesno znaju da su ipak deo nje, da su svi gledaoci nezvanični glumci komedije del arte, da igraju te iste likove iz dana u dan; možda baš tu leži dopadljivost ove vrste pozorišta, u njenoj realnoj opipljivosti.
Biti glumac komedije del arte
Na vašarima duž Apeninskog poluostrva, pod šatrama gde su se prodavali raznorazni napici i lekovito bilje, pelivani, šarlatani i ulični pevači izvode svoje kratke skečeve iz kojih se razvijaju danas poznate predstave komedije del arte.
Kada se govori o značenju reči arte teško da se ono može povezati sa umetnošću u bilo kom smislu, već prevod odlazi u dva možda neočekivana pravca. Sa jedne strane, arte znači zanat ili udruženje, tako da je ono predstavljalo skuninu ljudi istovetnu skupini tkača, lončara, šnajdera; glumci su bili samo zanatlije svoga zanimanja.
Drugo značenje se odnosi na majstorstvo; ovim zanatom se nije mogao baviti svako, glumac je morao biti rečit, darovit mimičar, pokretan, dobar gimnastičar, snalažljiv.
Zbog stalne prisutnosti istih likova i njihove kompleksnosti, počev od izgleda, preko glasa, do ponašanja, često se dešavalo da jedan glumac igra jednu ulogu ceo život te se njegovo ime takođe neretko mešalo sa imenom lika koga tumači.
Putujuće trupe, u koje su se ulični performeri okupljali, imale su 10 do 15 članova, jednog vođu ali zato ravnopravnost unutar grupe. Poznate družine Italije nosile su imenena akademija u to vreme: Željni (Desiosi), Ljubomorni (Gelosi), Poverljivi (Confidenti)…
Profesionalno zatrovano ili čisto amatersko pozorište?
U pozorištu učenih ljudi, koje se suprotstavljalo ovoj vrsti teatra, performeri samo govore napamet naučen tekst, bez vulgarnosti i bez odstupanja od unapred postavljenih šablona, okovani konrtolom aristokratije. Komedija del arte oslobađa glumca od striktnih formi, oslobađa telo, otvara maštu, govor prepušta čistoj improvizaciji te događaje iz predstave svodi na realne životne situacije, što je osnova današnje pozorišne umetnosti.
Učena italijanska komedija, obično pisana u stihu, takođe aktuelna u XVI veku, suprotstavlja se dosad pomenutoj komediji del arte i propagira sve suprotne elemente. Komedija erudita, koja se ne samo protivi slobodnoj formi već i ženama striktno zabranjuje pristup, bavi se često antičkom književnošću i piscima tog perioda pa joj je i sama antička drama uzor.
Tipični likovi, kojima su s vremena na vreme dodavane ili oduzimane poneke niti njihovog karaktera, su bili stubovi komedije del arte; oslonac na kome počiva kasnije cela predstava.
Najpoznatiji, oni koji se nisu mogli izostaviti, su svakako: Harlekin, demonski lik iz narodnong folklora, Pulčinela, ružan i nemoralni lopov, Kapetan, lažni heroj ubeđen u svoju hrabrost a u stvari odraz kukavičluka, Kolumbina, zavodnica i sluškinja, kao i mnogi drugi.
Nakon određenog perioda na sceni dobijaju svoje mesto i likovi bez maske, često dvoje zaljubljenih koji su lepša slika društva i ujedno postaju centar dešavanja predstave.
Zanat prezren i proklet
Ulični zabavljači, bilo koje vrste, i mnogo pre nastanka komedije del arte spadali su u niži sloj društva, onaj zavistan od aristokratije i bogatih ljudi. Živeli su od osmeha naroda koji ih je plaćao, od njihovog dopadanja ili nedopadanja; hranila ih je njihova ljubav a nasuprot tome glad je bila posledica njihove mržnje. Nisu bili uvek voljeni ali isto tako nisu mogli biti ni izbegnuti zbog svoje velike prisutnosti.
Komedija del arte se nije dugo zadržala samo na prostoru renesansne Italije, već je ubrzo počela da se širi Evropom gde je naišla na masovno prihvatanje. Dešavalo se, i to ne tako retko, da su baš na dvorovima gostovale i nastupale ovo poznate trupe i pored svoje etikete neobrazovanih i vulgarnih prodavaca lake zabave.
Koliko se glumački poziv promenio u odnosu na period Renesanse u Italiji ili bolje rečeno koliko je ostao isti, svedoče pozorišna i filmska scena dvadeset prvog veka; između divljenja i poštovanja sa jedne, i predrasuda i osude sa druge strane, na maloj teritoriji u samom središtu ovog sukoba leži jedno pomalo nesvakidašnje zanimanje kojim ne može da se bavi svako.
Neko ume, neko samo sanja o tome, neko ga smatra neozbiljnim, ali svi se bar mogu složiti oko jednog, da je ono živelo u vreme kada mnoga druga zanimanja nisu i da će tek živeti dokle god ima ko da ceni i ko da gleda; scena živi dokle god živi publika pred njom.
