Na reportoaru pozorišta Atelje 212 nalaze se predstave koje u svojoj osnovi poseduju moć komunicije sa publikom koja je spremna da potpiše ugovor sa rediteljem, i upusti se u novinu kako scenskog tako i literarnog fenomena među kojima je ostvarenje Pet života pretužnog Milutina, u režiji Aleksandre Milavić Dejvis. Ova, po svemu moderna predstava, nastala na tekstu Milene Marković, predstavlja moderni izraz, još jedan u nizu, kome je potrebno vreme da se sam konstituiše i pre svega žanrovski odredi, na čemu će raditi buduće generacije.
Nekoliko gledalaca, sredovečne starosti, posle eksplicitnih aluzija seksa napustila je salu što govori da ovakvo pozorište, kakav je Atelje u vremenu izvođenja ovakvih predstava, ne sme biti mesto u kom će publika pasivno učestvovati smejući se, ili u drugom slučaju – kada nam je po sredi tragični junak uz pomoć koga možemo osećati svu gorčinu sveta, već medij koji će opiminjati i tendenciozno nastojati da iskoreni ono sa čim i dalje većina nas nije sposobna da se suoči.
Glavni junak drame Milutin (Uroš Jakovljević, Miodrag Dragićević, Mladen Sovilj, Ivan Mihailović) doživljava transformacije putujući kroz vreme i aktivno učestvujući u društveno političkim zbivanjima od perioda 17/18 veka pa sve do današnjice. U uvodnoj sceni nam se predočava pleme koje strahuje pred turskog osvajačem, dok nas u završnoj sceni investitori izvode iz ovog komada koji otvara veliki broj specifičnih pitanja.
Scena i dekor koji deluju prilično siromašno karatkeriše simbolička motivisanost izražena kroz odsećeno drvo i jabuke, kao i izbor životinja (Jovana Stojiljković, Ana Mandić, Jovana Gavrilović) karakterističnih za naše podneblje, svinje, krave i komarca, koje povremeno bivaju uključene u uvodnim delovima drame kada se i dalje sve odvija u nekom primitivnom stepenu divljaštva.
Šta je nas kroz nacionalnu istoriju pratilo više od ovo troje (svinje, krave i komarca)? Dve kraljevske dinastije su konstituisane uz pomoć punih obora, a komarci nas ugrožavaju od samog naseljeljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo.
Za Milenu Marković, čiji tekst služi kao osnovno i glavno polazište u ovoj predstavi, moglo bi se reći dosta lepih reči upućenim lirskom i dramskom radu, ali kada bi se malo pozabavili samom temom koja predstavlja za nju svojstven pečat, traumama i zločinima koje zauzimaju najveći deo njenog spisateljskog ishodišta, teško a da ne bismo iza svega toga mogli nazreti jedan aspekt koji poseduje prilično devijantan pogled na društvenu problematiku.
U ovoj drami ona najviše čini na planu prevrednjavanja tradicije, degradiranja koda koji je svojstven većini i u kom je moguće prepoznati opšte mesto (sreća, pa je danas pozorišna publika prilično retka vrsta, inače bi to njena osuda dobila veće razmere).
Milena se ne dvoumi u situacijama kada je potrebno promišljeno promisliti o pogodnosti izraza ili tema kojima raspolazu njeni likovi, te nam i za ovu dramu prva misaona odrednica mogla biti seksualni odnos kao imperativ. Glumcu su u toku predstave najmanje 5 puta upotrebili žargonsku odrednicu za felacio.
Nekako se čini da nakon predstave Olimp koja je zatvorila Bitef 2017. godine nema distance posle koje možemo označiti prekoračenje i pokazati prstom označavajući na taj način nesklad sa celokupnom društveno-kulturnom situacijom.
Piše: N. Kuč
