Prvi i veoma prijatan utisak, koji sam stekla već pri prvim stranicama romana Ane Todorović-Radetić, Cvetovi agave, odnosio se na lakoću kojom se razvija fabula i spretnost kojom se organizuje struktura. Uz tu mirisnu i slikovitu atmosferičnost, imala sam utisak da je ovaj roman slikan, osim što je pisan. U procesu stvaranja pripovedač kao da je bio lišen tako često ograničavajuće svesti da će se njegovo delo jednom naći pred čitaocima, kao da je u pitanju unutrašnji monolog, koji teče u nesputanim asocijacijama podsvesti, bez kočnica i granica, bez pretencioznosti i želje da se bude nešto što se nije. Zbog toga svaki čitalac može da oseti prirodnost pripovedačke linije i da se bez zadrške identifikuje sa junacima i mudrim sentencama. Roman je prava riznica simbola. Cvetovi agave su knjiga koja se, slobodno mogu reći, čita u jednom dahu i ostavlja treperavi otisak u sećanju, poput pastelnog akvarela.
Iako je u pitanju romaneskni prvenac Ane Todorović-Radetić, pripovedački postupak i naracija su tečni i otkrivaju zavidnu pripovedačku veštinu i prirodan tok, koji mogu jedino biti proizvod kako dara, tako i bogatog literarnog i životnog iskustva ove mlade spisateljice, vidljivog u brojnim referencama na ličnosti iz istorije umetnosti, filma ili književnosti, pa i mitologije. Književni likovi su upečatljivi, okarakterisani posredno, a ne eksplicitno, što je obeležje spretnog i samouverenog pripovedača. Obeleženi su finim psihološkim nijansiranjem, poniranjem u detalje kako javne persone, tako i unutrašnje ličnosti i karaktera. Persona je uloga koju mogu preuzeti više lica, a ličnost je uvek jedinstvena i neponovljiva, ukoliko je autentična. Razgraničavanje ovih pojmova je na zanimljiv način tematizovano u ovom romanu, kao i put do autentične ličnosti, koji nekad vodi preko prividnih protivrečnosti kao neophodne, iako zbunjujuće faze. U ponorima duše dolazi se do mudrosti, a u najvećoj tišini nalaze odgovori.
Pripovedač malo toga ostavlja nedorečenim, ali to čini na suptilan i nenametljiv način. Po svim navedenim obeležjima, ovaj roman ne deluje da je napisan rukom spisatelja bez pripovedačkog iskustva. Rečenice su skladno organizovane i upečatljive, majstorski izvedene, često pune poetskih simbola, pa imamo utisak ponekad da čitamo poetsku prozu: Ali svaka misao je duboko korodirala i bila je prepuna glodara; ili: Sanjalački duh pomorca bio je beznadežno nasukan na kopnu; ili: Pukotina u duši napravila je otvor za svetlost.
Poruka romana Cvetovi agave je da je put do individuacije neretko vezan za putovanje, nekad praćeno znakovima pokraj puteva, a nekad bez njih. Slika moreplovca nestala bi sa svitanjem, brzo i neizbežno, kao da nikada nije ni postojala. Ali bi se zato pojavila noću, kad god nije mogao da prevari san – da ga podseti na to da još uvek nije stigao do svog odredišta; da je sve na šta je naišao na moru u stvari olupina njegovog promašenog života. Nekad je u pitanju putovanje u daljine, a nekad u sopstvene dubine (dubine Selfa). Kada ti znakovi postoje, ponekad ih ne primetimo, a ukoliko ne postoje, mi ih ionako vidimo, jer svetlucaju u nama kao dragoceni putokazi. Za nekoga su oni umetnost, za nekoga ljubav i prijateljstvo, ili porodično nasleđe (Luka), a za nekoga sve to zajedno, kao za glavnu junakinju ove knjige, Milenu. Ali, putovanje (simbol pokreta, izlaska iz inercije ili tačke mirovanja nabijene mogućnostima) je neophodan prelazni korak u tranziciji između prošlosti i budućnosti, između dobijenog, nasleđenog i stvorenog. Nemir metamorfoze je neophodna faza tog neretko bolnog procesa, posle koje se izlazi na čistinu, na svetlost, pronalazi mir.
Trenutak izlaska na čistinu ujedno je zenit (najveći domet) života, ali i prelomna tačka posle koje kreće lagano sunovraćivanje, žuta i mirisna jesen. Tako cveta i agava, centralni simbol ovog romana. Da bi procvetala, ponekad prođu i decenije. Kad jednom procveta, počinje i da odumire, a uz staru biljku izbijaju i šire se mladice… Kao što kaže pripovedač, sva mudrost života i smrti stane u jedan jedini cvet agave, cveta koji se u ovoj priči ukazuje najpre u snu, a zatim u životu traži i pronalazi, pa i na kraju imenuje. Imenovati nešto već znači ovladati mu suštinom. Simbol je (i arhetip) stvaralaštva, potrage za smislom i večnosti sažete u jednom trenutku.
Tako preobražaj glavne junakinje ove priče počinje putovanjem; putovanjem u Trebinje, na konferenciju umetnika, gde je čeka neočekivan, ali sudbonosni susret koji je oduvek slutila, kao da je sa krajnje tačke te hronološke vertikale mogla da se osvrne unazad, ka počecima. Žudimo, putujemo, tragamo, tajno se zaljubljujemo, tražeći svoju drugu polovinu, da bismo se osetili celovitim, da bi naše bivanje steklo smisao, kao što je još Aristotel govorio o ljubavi kao celini dveju nepotpunih delova. Ukoliko ste se i jutros probudili i zapitali o čemu se u životu zapravo radi, pročitajte Cvetove agave i biće vam jasnije.
Kada je živeti svakodnevni život, život mira, predvidljivosti, ali i banalnosti veći rizik nego konačno usuditi se izaći iz zone komfora, prepustiti se neočekivanom osećanju koje čini da se osećamo živi, junakinja bira da živi tu emociju koja je čini živom, bez obzira na rizik. Ona je svesna da je za dolazak do najlepše jednostavnosti, kao što je miran porodični život, potrebno proći kroz više burnih i često bolnih ciklusa, kroz komplikovane preobražaje, kao zmija koja skida košuljicu. Da bi se ostvarila bliskost, neophodno je osetiti daljinu i neopipljivost, da bi se uspostavila duboka komunikacija, neophodno je ćutanje. Ćutnja koja nas priprema za susret koji nas menja. Tako, krećući se između snova, kreativnosti i mita (i arhetipova, osnovnih jedinica kolektivnog nesvesnog, koji se kroz njih manifestuju), kao prostora susreta ličnog i kolektivnog nesvesnog, u Mileni se prepliću Ego i Id, ali rezultat tog susreta nekako se naslućuje od samog početka: Id nadjačava, ali i transformiše racio, podižući proces individuacije na jedan sasvim novi nivo.
Cvetovi agave su svojevrsna ilustracija i apologija jungovske dubinske psihologije koju je spisateljica svim srcem prigrlila. Kao što Milena u maloj Teodori pronalazi dete koje je izgubila, a Teodora u Mileni majku koju nema, motivacija u ovom neobičnom romanu s neretko mediteranskom pejzažnom arhitektonikom svrsishodno ilustruje Jungov princip da se psiha realizuje putem složene interakcije njenih sastavnih činilaca, do koje dolazi tako što nesvesno tragamo za svojom Senkom i njenim razrešenjem, dovodeći sebe, nekad svesno, ali češće nesvesno u situacije u kojima ćemo biti u prilici da se sa njom susretnemo.
Tako Milenu na početku fabule zatičemo u trenutku tzv. asimilacije, prvog susreta njene Senke i Svesti, koji je neretko obeležen neodređenim bolom, stanjem konfuzije, blokadom kreativnih energija, a često i neznanjem za čim se traga. Posle početnog impulsa kretanja junakinje ka samoj sebi, sve počinje da teče neumitnim redosledom i put do autentičnog sopstva (Selfa) se i sam popločava, svakim novim poglavljem. Ljubav stoji kao glasnik i najsvetliji putokaz na tom putu, svojevrstan agent provocateur. Ali ne ljubav kao simplifikovan, jednoznačan i jednosmeran kliše: ljubav kao beskrajna i suptilna igra i neprestana oscilacija između bliskosti i daljine, sa drugom osobom i samim sobom, oluje i mira, sumnje i vere, između govora i tišine. A u najvećoj tišini nalaze se najvažniji odgovori. Poput simbola spirale, koji se provlači kao lajtmotiv u romanu, označava put bez početka i kraja, ponavljanje koje se u svakom novom ovaploćenju razlikuje od prethodnog barem po jednom detalju, koji čini da se prevaziđe krug. Ljubav je, konačno, posrednik u ostvarivanju junakinje kao žene-majke, putem toliko željenog potomstva, koje ostaje i kada njegovi tvorci napuste ovu zadatu stvarnost. Baš poput mladice koja izbija iz procvetale agave, kao njen pucanj u nevidljivu budućnost, obećanje uvek pomalo izmenjene reprodukcije genetskog koda, omogućavanje nastavka te čarobne spirale.
Piše: Ana Bojanović
Jedna od onih knjiga kou ne ispustite iz ruku. Jednostavno ima taj tok da vam drzi paznju.