Aki Kaurismeki je svakako jedan od stilski najprepoznatljivijih reditelja današnjice zato što ima brižno izgrađenu filmsku poetiku koju dosledno primenjuje u svakom svom ostvarenju.
Njegovi su filmovi prepoznatljivi u bukvalnom smilslu: dovoljno je da se pogleda jedan njegov film, i ako biste slučajno naleteli na još neki ne znajući ko je autor istog, na osnovu par kadrova bi se moglo ispravno zaključiti da ga je Kaurismeki napravio.
Stilska obeležja
Najočitiji znak raspoznavanja jesu uvek mirna, hladna lica glumaca koja tumače uloge. Njegovi likovi se niti smeju niti plaču, ekpresija lica svedena je na minimum, tačnije zamrznuta.
Dijalozi sa kratkim replikama, izgovaraju se jednako mirno, nema ni povišenog ni sniženog tona, čak i onda kada bi priroda stanja u kome se lik nalazi normalno zahtevala takvu promenu. Tako da se likovi zapravo izražavaju postupcima, koji su često nepripremljeni i za gledaoca iznenadni, jer im ne prethodi osećajni ton koji bi najavio jedan ili drugi smer delanja.
Pridržava se dosledno sopstvenog pravila o dužini filma, koji ne sme biti duži od devedeset minuta, kao i prakse da scenario ne sme biti obiman. U jednom intervjuu Aki Kaurismeki je izjavio da smatra da ljudi previše pričaju (brbljaju?) i da on to ne voli. Tako da su likovi u njegovim filmovima ćutljivi, verovatno kao i on sam.
Kaurismekijevi junaci su najčešće društveno marginalizovani ljudi, čiji se položaj dodatno „komplikuje“ na početku upoznavanja sa njima, što je onda i okidač za početak pripovedanja:
- U Čoveku bez prošlosti glavni lik na početku filma biva pretučen bez ikakvog razloga, doživljava totalnu amneziju i počinje život iznova bez igde ikoga/ičega.
- U Unajmio sam plaćenog ubicu radnja počinje time što protagonista ostaje bez posla i nakon bezuspešnog pokušaja samoubistva sklapa ugovor sa plaćenim ubicom da on to obavi umesto njega, itd.
Apsurdna i bezizlazna početna situacija se međutim u poslednjih nekoliko Kaurismakijevih filmova razvija nabolje, i na kraju se ispostavlja da nije sve tako strašno.
Filmski period na koji se ugleda Kaurismeki su sedamdesete godine francuske kinematografije. Enterijer u njegovim filmovima naglašeno obiluje retro uređajima: telefoni sa brojčanikom koji se okreće, glomazne pisaće mašine, stari radio-aparati; automobil koji vozi vlasnik restorana u Drugoj strani nade je iz šezdesetih godina prošlog veka. I muzika koja se izvodi po restoranima ili na koncertima je starovremenski rokenrol.
Druga strana nade
Planiranu filmsku trilogiju sa temom izbeglica koje dolaze u Evropu tražeći azil i posao, Kaurismeki je započeo filmom Avr iz 2011. godine. U francuskoj luci Avr, krijući ga od policije, čistač cipela pomaže dečaku iz srednje Afrike da ilegalno pređe brodom u Englesku gde mu je majka već prebegla.
Druga strana nade (2016) je drugi film trilogije i po sadržaju i bajkovito srećnom kraju ima dosta sličnosti sa prvim.
Ovaj film ima dva odvojena toka radnje koja se u jednom momentu spajaju. Finski trgovac, Vikstrem, iznenada napušta svoju ženu, rasprodaje preostale zalihe robe, sa dobijenim novcem odlazi da se kocka gde višestruko povećava imetak i potom kupuje neugledni restoran zadržavši radnike.
Za to vreme siriijski mladić Halid se posle dugog izbegličkog lutanja po Evropi slučajem obreo u Helsinkiju, gde se prijavljuje vlastima tražeći azil. On se na tom putovanju odvojio od svoje sestre koju za sada bezuspešno pokušava da nađe. Nakon što mu je zahtev za azil odbijen, Halid beži iz imigrantskog prihvatilišta.
Posle nekog vremena provedenog u skrivanju na ulicama sreće se sa Vikstremom (tu se razdvojene linije pripovedanja spajaju) koji mu ponudi posao u restoranu, pribežište, obezbedi mu novi identitet i udesi da se pronađena Halidova sestra relativno bezbedno prebaci u Finsku i sretne sa svojim bratom.
Politička korektnost ima oblik savremene bajke
Kao i u filmu Avr, nesebična i nekoristoljubiva pomoć pojedinca nekome ko je potpuni stranac tj. imigrant u nevolji je osnovna tema, ali i ono što začuđuje zato što je retkost. Neuobičajeno je na oba plana, ne samo u onome što nazivamo našom društvenom stvarnošću nego i u autorskoj filmskoj umetnosti našeg vremena koja pretežno favorizuje ekstreme, devijacije, nastranosti i pristup „od mračnog ka mračnijem“.
Uprkos hrišćanskoj tradiciji i novozavetnim poukama stiče se utisak da je savremeni zapadni svet ravnodušan prema tuđoj patnji, ili jednostavno mu je dovoljno što dopušta da se time bave „institucije predviđene za to“ i njegova savest je mirna.
Kaurismeki dodatno pojačava bajkovitost time što se i privatne porodične drame glavnih likova završavaju srećno (teško bolesna supruga čistača cipela u Avru iznenada ozdravljuje u potpunosti, a u Drugoj strani nade Vikstrem se vraća napuštenoj supruzi koja je prestala da pije). Dakle, u oba filma imamo dvostruko srećan kraj.
I sporedni likovi, često bez ikakve prethodne najave, pomažu izbeglicama u odsudnom času. A sile zla, u Drugoj strani nade oličene u desničarskoj uličnoj bandi, bivaju neutralisane na kraju.
Stiče se poglavit utisak da Kaurismeki slika stvari ne „onako kako jesu“ nego „onako kako bi trebalo da budu“, naravno u smislu moralnog uzora.
Finski reditelj ovu humanu i toplu filmsku priču štiti od ganutljive sentimentalnosti upravo svojim stilskim karakteristikama: bezizrazni izrazi lica glumaca, ravnomerni ton njihovih replika, veoma dobar deadpan humor.
