Nacistička masovna ubistva evropskih Jevreja nisu bila samo tehnološko dostignuće industrijskog društva, već i organizaciono dostignuće birokratskog društva. Navedenu rečenicu napisao je Zigmunt Bauman u svom delu Modernost i holokaust 1989. godine.
Ova knjiga ga je, pored drugih njegovih dela, učinila jednim od najeminentnijih svetskih sociologa i društvenih teoretičara dvadesetog veka.
Ko je bio Zigmunt Bauman?
Zigmunt Bauman (1925 – 2017) bio je poljski kritički sociolog, u svetu poznat kao teoretičar koji je kritikovao postmodernizam, a savremeno društvo i modernost percipirao kao fluidne.
Rođen je u Poznanju u Poljskoj, u poljsko-jevrejskoj porodici. Tokom Drugog svetskog rata borio se u jedinicama Poljske prve armije, kontrolisane od strane Sovjetskog Saveza, a bio je i učesnik Bitke za Berlin. Posle rata bio je politički zvaničnik poljskog Odreda unutrašnje bezbednosti (KBV), a u periodu od 1945. do 1948. radio je i kao doušnik poljske tajne službe (naveo je kako se ne seća da je ikada ikoga pratio).
Sociologiju je studirao u Varšavi, sve dok nije zabranjena, te posle upisuje studije filozofije. Do 1968. godine predavao je na Varšavskom univerzitetu.
Iako ortodoksni marksista, Bauman se mimoilazio sa poljskim komunizmom, posebno zbog antisemitskih kampanja poljske tajne policije i proterivanja Poljaka jevrejskog porekla iz Poljske. Zbog toga izlazi iz komunističke partije i odlazi u Izrael gde počinje da radi na univerzitetu u Tel Avivu, a zatim i na univerzitetu u Lidsu, gde je bio i šef departmana za sociologiju.
Napisao je preko pedeset knjiga i više od stotinu naučnih radova: Modernost i holokaust (1989), Modernost i ambivalencija (1991), Fluidna modernost (2000)…
Umro je 9. januara 2017. u Lidsu.
Holokaust – racionalan čin
Kada je Bauman pisao o holokaustu, u središtu njegovog interesovanja nije bio sam holokaust nego modernost. Naime, on je na primeru holokausta pokušao da sagleda i kritikuje sve one loše strane i zablude modernosti.
Zašto je to uradio?
Odgovor je vrlo jednostavan: Nijedan sociolog se nikada, sve do 1989. nije ozbiljno bavio fenomenom holokausta. Prema njemu, doprinos sociologa na ovom području jeste za pohvalu, ali je svakako i zanemarljiv i marginalan u odnosu na, primera radi, doprinos istoričara. Kako i sam navodi, holokaust je u to vreme više govorio o stanju sociologije nego sociologija o holokaustu.
Sve do pojave ovog dela, sociologija se bavila društvenim redom i napretkom, a holokaustom tek kao odstupanjem od ovog „naprednog“ prosvetiteljskog puta. Bauman tako holokaust ne vidi kao puku rupu na putu jednog civilizovanog društva. Ne vidi ga kao običnu prepreku ili jednu lošu epizodu na putu ka napretku. On ga vidi kao nešto „normalno“ i sasvim očekivano, u potpunosti u skladu sa modernom civilizacijom.
Kada je o samoj modernosti reč, opšti je stav da je karakterišu prosvetiteljska vera u progres, uzdizanje nauke i tehnologije, kao i opšta racionalizacija i birokratija. Ako bi se modernost posmatrala kao istorijski period, a ne proces, u ovom njenom delu moguće je zapaziti kolosalan uspon industrijskog društva i gradnje tada savremenih fabrika.
Najzad, kada uporedimo tadašnje fabrike i jedan koncentracioni logor, ako se malo bolje zamislimo, pitaćemo se: Koja je razlika?
I ovde je odgovor vrlo jednostavan. Razlika je u sirovinama koje u nju ulaze. Način transporta (železnica u prvoj polovini 20. veka kao najzastupljeniji vid transporta), dimnjaci kao simboli fabrike i industrijalizacije, ljudi u redovima poput automobila na pokretnoj traci i, na kraju, gotov proizvod – smrt, neverovatno podsećaju na bilo koju fabriku iz tog perioda.
Sve ovo bilo je gotovo savršeno organizovano i isprojektovano, dok je sam birokratski sistem takođe radio potpuno efikasno i nepristrasno.
Kako Bauman ovo vidi, nacisti su u duhu moderne civilizacije približili racionalnost industrije i birokratije, a s obzirom na to da racionalnost odlikuje pronalazak najefikasnijih sredstava za postizanje nekog cilja, on je ubrzo i zadat – uništiti Jevreje!
Ono što holokaust zapravo i razlikuje od brojnih masovnih ubistava tokom istorije (masovnih ubistava bilo je i mnogo pre Drugog svetskog rata) jeste upravo koncept modernosti. Bez nje i racionalnosti holokaust bi bio nezamisliv u obliku u kojem je učinjen. Njega nisu stvorile razularene i mentalno obolele osobe. Ne! Stvorili su ga državni zvaničnici, u potpunosti legitimno odabrani od strane naroda. Sasvim „normalni“ i racionalni.
Zato holokaust nikako ne sme biti posmatran kao nešto iracionalno. Iracionalnim se može okarakterisati masovno ubistvo izazvano besom i drugim afektivnim reakcijama, i ovakvi genocidi se zaista mogu posmatrati kao sporadični, slučajni ili kao loša epizoda u istoriji čovečanstva. Ali za genocid ovih razmera bila je potrebna izuzetno racionalna birokratska organizacija.
Sa druge strane, modernost karakteriše stalno kretanje ka dostizanju „idealnog“ društva. Tako je i holokaust, u duhu modernosti, imao jednu jasno proklamovanu svrhu – stvoriti bolje društvo bez Jevreja, koji su karakterisani kao zli. Taj cilj ostvarivan je hladno i metodično. Pored masovnosti i efikasnosti, holokaust karakteriše i prosvetiteljska sklonost ka dostizanju idealnog društvenog poretka. Iako su nacisti načelno odbacivali principe Francuske revolucije, oni su ipak bili vođeni prosvetiteljskim idejama.
Dalje, Bauman holokaust vidi kao čistu primenu Veberovog koncepta racionalnosti i birokratije. Preciznost, brzina, efikasnost, papirologija, kontinuitet, kalkulacija, smanjenje troškova… Sve su to osobine koje su karakterisale i proces holokausta. Proces je bio toliko racionalan da su sastavljane i kalkulacije o potencijalnoj zaradi po jednom ubijenom Jevreju.
U računicu je ulazio njegov prosečan život, koji nije bio duži od godinu dana, njegov doprinos prinudnim radom, oduzimani su troškovi njegove ishrane i „održavanja“, dodavani prihodi od kose, zlatnih zuba, lične imovine, i čak od prodaje pepela. Dakle, sve je bilo vrlo racionalno i birokratski organizovano.
Sam proces ubijanja bio je takođe organizovan vrlo racionalno i birokratski. Organizacija rada je bila po principu pokretne trake. Ceo proces bio je u potpunosti moderan, planiran, naučno potkrepljen, efikasno organizovan i koordiniran. Kako Bauman navodi, holokaust je bio superiorno postignuće poput bilo čega drugog u okviru modernog društva.
Najzad, pod uticajem Vebera, Bauman smatra da sam proces racionalizacije mora biti vođen vrednostima, koje ljudi sami biraju. Dakle, postojala je mogućnost racionalnog izbora, a ljudi su izabrali put holokausta. Kao što već znamo, Adolf Hitler nije sam došao na vlast, nacistička partija izabrana je od strane naroda. Antisemitizam je podržan od strane naroda, a samim tim podržana su i masovna ubistva.
Naravno, nemoguće je izostaviti i uticaje kulturne hegemonije koju su državni zvaničnici uspostavili putem medija, obrazovanja, uopšte putem različitih vidova propagande. Ali i uprkos tome, ovaj put je racionalno izabran.
Šta smo naučili?
Na predavanju održanom 2012. godine na Radboud univerzitetu u Holandiji, Bauman je još jednom naglasio kako je holokaust prozor u modernost. Prozor kroz koji možemo videti kako živimo. Prema njemu, mi se i dalje modernizujemo, i dalje nezaustavljivo koračamo ka progresu. Samim tim, mi stvaramo još veće mogućnosti za razorne i pogubne posledice.
Sa tehnologijom i birokratskom organizacijom koju sada imamo, masovna ubistva bila bi mnogo većeg obima. Modernost, koja je sada fluidnog karaktera, fundamentalno se nije promenila. I dalje stvaramo destruktivne i razorne potencijale, samo mnogo efikasnije.
Takođe, ambicija „stavljanja stvari na svoje mesto“ i dalje je prisutna. Kada gledamo unazad, Jevreji su pre svega bili kolateralna šteta razornog potencijala modernosti. Zato holokaust danas treba da služi tome da nam ukaže na sve razorne i pogubne potencijale koje modernost nosi sa sobom.
Iako živimo u stanju fluidne modernosti, prema Baumanu, i dalje osećamo potrebu za daljim razvojem, napretkom i usavršavanjem. Zbog toga, pouke koje nam holokaust nosi jesu veoma važne. Potencijali za izvršenje ovakvog racionalnog, legalnog, i tada, od strane naroda, legitimizovanog poduhvata postoje i danas. Zato je neophodno prepoznati te potencijale i konstantno raditi na tome da se ponovo ne usmere protiv čoveka.
Kako Bauman navodi, i nakon 60 godina, jeziva saznanja o holokaustu nisu uspela da probude svet iz „etičke pospanosti“. Nakon pada nacizma i kraja holokausta ipak nismo ušli u svet sigurnosti. Naprotiv, ušli smo u svet formiranja novih imperijalnih sila sa novim racionalnim ambicijama.
Antisemitizam nikada nije nestao, a mržnja među društvenim grupama na različitim osnovama i dalje postoji.
Pritom, mogućnosti uništenja su mnogo veće. Danas, u eri nuklearne tehnologije, ne samo da postoji mogućnost uništenja celog naroda ili države. Sa današnjom tehnologijom i današnjim organizacionim znanjima, posledice negativne „upotrebe“ tekovina modernosti mogu biti pogubne.
Holokaust zato treba shvatiti kao jedno veliko upozorenje i probuditi se iz već pomenutog „etičkog sna“.
*Korišćena literatura:
Bauman, Z. (1989). Modernity and the holocaust. New York: Cornell University Press.
Benčić, A. (2013). Pouke holokausta. U: Soc. ekol. Zagreb, Vol. 22.
Škorić, M. i A. Kišjuhas (n.d.). Savremene sociološke teorije II. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Piše: Nemanja Milošević
