Iako zvuk impresionizma najprepoznatljivije predstavljaju Debisi i Ravel, jedan od vodećih, a gotovo zaboravljenih francuskih muzičkih genija je Erik Sati.
Ipak, Sati sebe nije smatrao muzičarem. Sati je sam sebe nazivao „fonometričarom“ ili „fonometrografom“, što označava onog koji meri muziku ili onog koji zapisuje muziku.
Sati je rođen 17.5.1866. u Francuskoj i bio je više od kompozitora. Bio je odličan pijanista i pisac. Pisao je za nekoliko časopisa, od dadaističkog do američkog časopisa kao što je „Vanity Fair“.
Uspeo je da postane učenik Pariskog konzervatorijuma 1879, ali su ga profesori smatrali netalentovanim i napustio je školu. Pokušao je posle dve i po godine, 1881, ali posle godinu dana školovanja, napustio je Pariski konzervatorijum iz istog razloga – smatrali su da je nedovoljno talentovan.
Sati je sam sebe nazivao „fonometričarom“ ili „fonometrografom“, što označava onog koji meri muziku ili onog koji zapisuje muziku.
Imao je kratku epizodu sa vojskom, ali nakon samo nekoliko nedelja provedenih kao vojnik, Sati je izdejstvovao otpust. Obavezujuća rutina vojničkog života uticala je na njegovu preciznost i konstantno merenje njegove muzike, pa i njegove svakodnevice.
1905, upisao je Školu Kantorum (Schola Cantorum), koju je osnovao Vinsent d`Indi, na studije klasičnog kontrapunkta, ali je pokazao svoju upornost i završava je 1908.
1911 u francuskoj knjizi o savremenim kompozitorima, Sati je opisan kao „trapav, ali suptilan kompozitor“.
Ekscentričnost Erika Satija
Ekcentrična crta njegovog karaktera obeležila je mnoge njegove životne anegdote, ali i uticala je na ljude oko njega, pa i na slabiju popularnost njegove muzike za vreme njegovog života.
Sati je bio prijatelj sa mnogim umetnicima tog doba, iako je tvrdio da je od slikara naučio više o muzici nego od muzičara. Poznavao je Ravela i Debisija koji su radili na popularizaciji njegove muzike, Stravinskog, Pikasa, Koktoa i druge, kao boem Monmartra, poznavao je većinu tadašnjih umetnika, mada je bio ismevan od većine.
Sati svira kao „drugi pijanista“ u čuvenom kabareu „Chat Noir“. U to vreme on nosi cilindar i gracioznu kravatu po modelu s kraja 19. veka. Veći deo dana (često i noći) provodi u ovom delu Pariza prihvatajući uticaje mjuzikhola, cirkusa, džeza, regtajma koje u kasnijim godinama ugrađuje u svoje kompozicije.
Nakon samo jedne provedene noći sa Suzan Valadon, daje joj bračnu ponudu. Odbila ga je, ali je šest meseci proovela u stanu do njega. Njen odlazak i odbijanje teško je podneo. Kao jedinu u njegovom životu, Sati je uneo u svoju muziku.
Između neovagnerizma i nepodržavanja nemačke muzike, Sati je bio za ovo drugo. Njegova muzika je prethodila mnogim muzičkim pokretima posle njega, kao što su minimalizam i pozorište apsurda, a smatra se da je bio dadaista pre dadaizma.
Većina njegovih kompozicija su vrlo kratke, svega po nekoliko minuta. Smatrao je da duže kompozicije dosađuju publici. Uglavnom trodelna dela, svaka je nosila neobičan naziv.
„Prijatna nevolja“ („Désespoir agréable“), „Tri komada u formi kruške“ („Trois Morceaux en forme de poire“), „Birokratska sonatina“ („Sonatine Bureaucratique“), „Muzika za nameštaj“ („Musique d`ameublement“). Njegovo najpoznatije delo je zbirka od tri komada pod nazivom „Gimnopedije“ („Gymnopédies“).
Iznad nota je pisao neobična uputstva izvođaču njegove muzike -„svirati veoma svetlo“, „sa dna misli“ ili „sa velikim zaboravom na sadašnjost“.
Do kraja života 1925, malo je komponovao i učestvovao je u stvaranju još dva baleta.
Bizaran detalj otkriva nam da je erik Sati bio ponat i po kolekciji od dvanaest istih sivih odela od tvida.
Posle njegove smrti nađeno je šest nenošenih odela. Jedno je nosio dok se potpuno ne bi pohabalo i onda je oblačio drugo. U njegovom stanu nađena je kolekcija od sto kišobrana. Govorio je da jede samo belu hranu. Govorio je da je, iako rođen kratkovid, bio dalekovid.
Ekcentričan i neobičan, značajna figura početka 20 veka, ostavio je veliko muzičko nasleđe, podlogu za dalji razvoj muzike i bio je daleko ispred svoga vremena.
Piše: Marijana Bovan
