U tihom poricanju poetičkih premisa nadrealista protiče stvaranje njihovih naslednika. Ovaj lanac generacijskih smena u srpskoj književnosti jasno je izražen i sličan je raskrsnicama koje su se istovremeno ukazale u drugim evropskim književnostima. Za tu raskrsnicu u našem pesničkom razvoju sigurno nema karakterističnijeg pesnika nego što je Vasko Popa (1922–1991).
Blisko upoznat sa radom nadrealista i oduševljen njima u ranoj mladosti, on počinje da objavljuje stihove tek kada je njegov stav prema nadrealizmu opredeljen: koristi elemente nadrealističke poetike, ali ih potčinjava strogoj disciplini koju nameće unapred utvrđena poetska zamisao.
On veruje da svojim golim prisustvom poezija danas znači isto tako mnogo kao nekada. Ako hoće da znači više, ona mora da vredi više baš kao poezija.
Vasko Popa – poetika
Vasko Popa se na našoj sceni pojavljuje kao formirani pesnik. Za Popinu poeziju karakteristično je da pesnik polazi od nekih nadrealistickih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat našoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptičan (sažet), tako da se vidi da je on pesnik koji teži sabijanju smisla i osećanja. On je pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrečenog.
Ako bismo želeli da odredimo temeljnu osobinu pesničkog izraza Vaska Pope, bila bi to sažetost. Pesnik koristi razne izvore, na primer arhaičan govor naporedo sa uličnim žargonom, te se stiče utisak otvorenosti. Ipak svaka reč tu ima veliki zadatak i odgovornost – mora izneti iz sebe sve što je nekada sadržala i što će tek sadržati.
Polazište njegove pesničke pustolovine jeste suočavanje sa besmislom i zapažanje o čovekovoj usamljenosti u ravnodušnom svetu sa kojim ne može da uspostavi vezu. Njegova poezija puna je pojava i pojmova ovog sveta koji su postali predmet pevanja.
Monoton urbani život savremenog čoveka predočen je posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što na neki način izmiče jednoličnosti. A ti sitni i naoko nevažni detalji ovde funkcionišu kao simboli. Obične stvari i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju.
Vizija poezije i sveta sažeta je tako u veliku temu života i ljudske sudbine posredstvom naizgled običnih tema i simbola, ali sa maštovitim i novim rasvetljenjima. Pesnikova imaginacija sposobna je da se služi gradom i poljem, nebom i zemljom, a tako, kada treba biti prikazana srž, moć stvaranja slike obratiće se jednom jedinom izvoru – ljudskom telu.
Upravo je ljudsko telo bitno za razumevanje i pojava i oblika spoljne prirode. A paradoks je u tome što se pesnik, koji se usteže da govori rečima, vrlo lako izražava rečitošću ljudskog tela.
Zbirka Kora
Kada se pedesetih godina prošlog veka pojavila Popina zbirka pesama Kora, desio se oštar zaokret u savremenoj sprskoj poeziji. Ova pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme došla je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Za one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i oslobađanju od dogmi, ona je dobrodošla. Druge je porazila – za njih je bila nerazumljiva i besmislena, jer nisu umeli da pronađu dublja značenja i simbole.
Njegova poezija, najavljena ovom zbirkom, išla je uzlaznom linijom, razvijajući dalje pesnički program. Svet u Kori je svet stvari, koji je čovekovo pribežište u bekstvu od ništavila. I kao takva predstavlja jednu od prelomnih knjiga u srpskoj savremenoj književnosti, a Popa vodeća ličnost koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.
Ciklus Daleko u nama
Ovim ciklusom završava se epska struktura zbirke Kora i datiran je između 1943. i 1951. godine – to je bilo vreme smrti i vreme ljubavi, vreme uništenja i vreme obnove.
Ceo ciklus stvoren je na opoziciji spolja – unutra. Razorna sila spolja želi da prodre u biće ljubavi, prodire u njihova tela, duše, snove i srca, a to „unutra” se brani međusobnom zaštitom i bliskošću. Samo kada iskorače u svet, preti im opasnost od uništenja. Spoljna surovost i agresivnost prodire u nezaštićenu unutrašnjost ljubavnika. Međutim, te opasnosti ne dolaze od prirode, već naprotiv – ona ih štiti i skriva. Oni su postigli jedinstvo sa svetom, saglasnost sa nebom, zemljom, okolinom. Ljubavnici ostvaruju svoju slobodu činom ljubavi unutar sebe. Upućeni jedno na drugo kao jedina uteha, kao jedina ljudskost.
Brojni simboli odnose se na ljudsko telo ili delove tela. Tela ljubavnika ovde su svojevrsni bio-mikrokosmos. Najrečitiji deo tog mikrokosmosa jesu ruke i oči, a to su istovremeno najčešći i najrazuđeniji simboli u ciklusu Daleko u nama. Jer sve što se dešava ovde, dešava se na licima ili u očima ljubavnika. Ruke su, pri tome, još i simbol združivanja, ljubavnog zajedništva.
Kao celina, ovaj ciklus predstavlja ljubavnu istoriju sa svim njenim menama, zlom i dobrim koje ljubav doživljava u nevremenu, poreknuta, onemogućena, ali i potvrđena kao radost života, kao život sam. Od opasnosti koja preti ljubavnicima, suprotstavljenim silama života i smrti, na samom početku ciklusa, preko nasilnog rastanka dvoje ljubavnika i, bola i žudnje zbog toga, dolazi se do sjedinjavanja, počinje uzajamno otvaranje, negovanje čulnosti i plodnosti.
Pesma Očiju tvojih da nije
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvog da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
Tema ljubavi dvoje mladih razvijena je kroz četiri tercine, gde svaka predstavlja posebnu poetsku sliku. U svakoj od njih nalazi se po jedan motiv lepote objekta ljubavi, iz kojih proizilaze dopunski motivi kao plod postojanja/delovnja osnovnih motiva: oči – nebo, smeh – zidovi, slavuj – vrbe, ruke – sunce.
U prvoj strofi oblikuje se fizički prostor koji se oplemenjuje isticanjem lepote očiju i njihovim značenjem. To je prostor koji asocira teskobu, usamljenost, otuđenje bića. Prvo je ovde stajao epitet mali, ali kada je pesnik uvideo dvoznačnost reči (može se time predstaviti nešto intimno, drago), zamenio ga je pridevom slep. Time su naglašeni nelagodnost i teskoba koja pritiska lirski subjekat. Ukazuje se na ograničenost koju on oseća, razdvojenost usled nemogućnosti da je vidi.
S druge strane, tu su njene oči koje obasjavaju stan, čine ga svetlim i prostranim, kao da se u njemu pojavilo nebo. Lepota očiju, bogatstvo njihove svetlosti, metaforom neba dobile su hiperbolično značenje. To nebo u njenim očima predstavlja beskraj i toplinu koju on oseća. Nebeska i zemaljska prostranstva počinju i završavaju se u očima drage. Pesnik svodi makro na mikro prostore i obrnuto. Delovi ljudskog tela simbolički se projektuju u spoljni svet, u makrokosmos, dobijajući time u značaju i vrednosti.
U drugoj strofi izdvaja se smeh kao lajtmotiv. Smeh se javlja kao metafora za radost, toplinu, vedrinu, on je taj koji ulepšava prostor u kome se pesnik nalazi i oslobađa ga zidova teskobe. Smeh se rasuo iz uzajamnog susreta, a taj susret je odagnao usamljenost. Njegove oči više ne vide zidove u tom stanu.
U trećoj strofi metafora slavuja predstavlja nežnost, umilan glas, ljubav, radost. Konkretno ovde, odnosi se na devojačku pesmu i njen umilan glas, koji očarava čak i vrbu da preko praga pređe i pridruži im se. U narodnoj književnosti nalazimo da je vrba drvo života – simbolizuje i mladost i čistotu. Osobenost njegove poezije je da koristi mnoštvo folklornih motiva za iskazivanje osećanja.
Na kraju, preko očiju, smeha i slavuja dolazi se do ruku, odnosno ljubavnog sjedinjavanja kao savršene završnice ove ljubavne priče i vrhunca nežnosti i topline. Pesnik dočarava svu lepotu njenih ruku, odnosno toplinu njenog zagrljaja. Snaga ljubavnog doživljaja, divljenja dragoj i njenoj lepoti, u ovoj slici dobila je, uvođenjem motiva sunca kao životne energije, vasionske razmere. Žena i ljubav je osunčano, beskrajno, toplo i zeleno svejedinstvo prirode. U njenom pogledu je nebeska širina, u njenim rečima večita svetlost.
Ovde se svet više ne posmatra sa stanovišta pesnika, već je sama percepcija pripisana predmetu prikazivanja. U početna tri stiha pominje se po jedan pojam koji u sebi može sadržati atribute pogleda – oči, nebo, slep. Pomeranjem uobičajene perspektive oči/nebo u suprotan smer nebo/oči, omogućeno je da se atributi subjekta preokrenu u atribute objekta. Otuda „oči” svojim pogledom unose „nebo” u „slepilo” stana. Otežano razmevanje postignuto je i sažimanjem izraza – sama reč „pogled” nije pomenuta nijednom, ali se njeno prisustvo podrazumeva uvoženjem odgovarajućih pojmova.
Govor očiju u ovoj pesmi, i u ciklusu uopšte, jeste govor ljubavi i slobode. Voljena žena je oličenje životne radosti, svetlosti, slobode. Ona je ponovo nađeni raj, izvor blagosti, njegovo okrilje i smirenje. Zbog toga, slaveći nju, pesnik slavi život. Njene su oči i ruke stvoriteljice, pogled koji gori ljubavlju i donosi svetlost, ruke koje grade njegov svet otvaraju prostranstva. Bez tog pogleda, ruku, prstiju, reči i glasa voljene žene, on je nepotpun čovek, u nesaglasju sa sobom i svetom uopšte.
Biti pesnik, po svemu sudeći, znači, više nego išta drugo, biti čovek koji je spreman da životom svojim iskupi reči za svoju pesmu iz njihovog izvora.
Vasko Popa spada u one pesnike koji svoju poetiku nisu objašnjavali, već je smatrao da njegovo delo isključivo treba da govori o sebi i u ime svog autora. Pojava njegove prve zbirke pesama 1953. godine, izazvala je buku i pre nego što je objavljena.
Kritičari i pesnici preovlađujućih socrealističkih ubeđenja, koji su videli te pesme po književnim časopisima, napali su ga. Jedni su nagoveštavali da u tim pesama nema ničeg komunističkog, drugi su prigovarali zbog Popinog hermetizma. Od svih mladih pesnika, imao je najviše sreće: od dana kada je počeo da objavljuje, niko nije bio ravnodušan prema njegovoj poeziji.
