Tonio Kreger, junak istoimene novele i Hans Kastrop, glavni junak romana Čarobni breg, nose u sebi više sličnosti nego što bi se moglo isprva uočiti.
Motivi ljubavi, smrti, umetnosti, pripovedni postupci, uloga lajtmotiva i stilska ponavljanja ih čine u velikoj meri srodnima. Povezani su i kroz figuru umetnika kojoj je dosledniji Kreger, kao i kroz liniju preobraženog sećanja koje glavni junaci projektuju na druge junake, koji ih podsećaju na negdašnje ljubavi.
Sličnost junaka se uočava i u ljubavi prema idealnoj dragoj, koja nije ispunjena i koja je nesrećna. Umetnik je u ovim delima zabludeli građanin i neželjeni gost običnim i milokrvnim građanima.
Status umetnika
Tonio Kreger je otelovljenje ideje umetnika dvadesetog veka.
On je tajanstven, čudan i tuđ za druge ljude. Jedina osobina koja ga odvaja od te definicije je negova hipersenzibilnost, a poznato je da je umetnik ovog vremena neosetljiv.
Tonio Kreger želi da bude isti kao svi drugi, želi da bude građanin nasuprot umetnika, da bude plav nasuprot crn, da bude Hans umesto Tonio. Zna da je njegov drug Hans Hanzen banalan i prozaista, ali mu je on lepši i draži od umetnika koji je neprihvaćen među milokrvnim i običnim građanina.
Za njega biti plav znači biti veseo, čist i jednostavan, i to je njegov ideal. Zbog toga ima u njemu čežnje i setne zavisti, nešto manje prezrenja i čitavo jedno čedno blaženstvo. Tonio zaključuje da je ta ljubav koju on nosi u sebi bolna i plodna, ali da u njoj živi njegovo srce. U tim lajtmotivskim iskazima očitava se Tonijeva priroda i način razmišljanja.
Hans Kastrop je plav i građanin, za razliku od Kregera koji je crn i umetnik. Kastrop se iz zadovoljstva bavi pomalo likovnom umetnošću i studira parobrodarstvo, ali to ga ne čini čovekom na margini društva, kakav je Tonio Kreger. Kastrop zna da ima dar za likovnu umetnost, ali takođe zna da bi ga to odvojilo od udobnog i lenjog načina života na kakav je navikao.
Hans Kastrop je siroče života, kako ga naziva njegov vaspitač gospodin Setembrini. Kastrop voli više dobru cigaru Mariju Mančini od statusa umetnika, a to je ključna razlika između ova dva junaka, spremnost na žrtvu zarad umetnosti, koju Kreger bezizuzetno prinosi, iako nije uvek srećan zbog toga.
Pripovedač za Kastropa kaže da je plav i korektan. Tu se ogleda Manova ironija prema nemačkom društvu vremena pre Velikog rata. Kastrop je pravi i valjani proizvod ovoga tla, jer je plav i malokrvan, što je zanimljivo jer se u Toniju Kregeru javlja sintagma plav i milokrvan, te se ogleda veza i u tom pogledu između ova dva dela.
Neuzvraćena ljubav
Tonio Kreger u svojim mladim danima obožava svog druga Hansa Hanzena, koji za njega predstavlja sve što bi Kreger da bude, a ne može. Hanzen je plav, milokrvan, prozaičan (što se ponavlja kao lajtmotiv), banalan i neopterećen mukama koje ima Kreger.
Na sličan način Tonio voli plavu Ingu, Ingeboru Holm, čija mu je ljubav nedostižna u istoj meri kao i Hanzenova. Ona ga ni ne vidi, a Kreger nema hrabrosti da joj izjavi ljubav. Ta ljubav ostaje neuzvraćena, a Kreger odrasta i napušta rodni grad. Nakon mnogo godina se vraća i misli da je video Hansa i Inge, ali nije nego je to bila njegova želja da ih vidi, koja se projektovala u tuđim likovima.
Tonio priznaje da sve što je radio, radio je sa potajnom nadom da će naići na njihovo odobravanje i da će se primaći njihovoj ljubavi. Kreger ima određenu zrelost i iskustvo, zbog kojih je svestan činjenice i da opet govori sa Hansom ili sa Inge ne bi ga razumeli jer njegov govor nije njihov govor.
Preobraženo sećanje
Motiv preobraženog sećanja se javlja i u Čarobnom bregu, gde Hans Kastrop gaji naklonost prema nekome ko mu nikada neće biti prijatelj, kao i Tonio Kreger. U Kastropovom slučaju to je Pšibislav Hipe, koga drugovi zovu Kirgiz zbog njegovog istočnjačkog porekla. Hans Kastrop traži olovku od Hipea i ovaj mu je pozajmljuje.
Cela ta situacija će se obnoviti godinama kasnije sa lepom Ruskinjom Klavdijom Šoša. Kastropa gospođa Šoša neodoljivo podseća na Hipea, jer ima kose oči, belu put i kreće se kao mačka. U gospođi Šoša se ogleda erotska motivacija, motiv bolesti koju prati genijalnost, kako kaže junak, kao i saznanje smrti. Priznaje joj da ju je poznavao davno, samo u tuđem liku i da iz te ljubavi ima ožiljke koje leči u sanatorijumu.
Vernost
Vernost na koju se Tonio zakleo plavoj Ingi, njegovoj nesuđenoj dragoj, nije dugo potrajala i razočaran je što je nemoguća na zemlji. Sa tom idejom se ne slaže Hans Kastrop, koji je veran svojoj ljubavi prema Klavdiji Šoša.
Za tu vernost pripovedač kaže: Vernost Hansa Kastropa sastojala se u izvesnoj tromosti, sporosti i postojanosti njegovih osećanja.
Hans zna da je ona udata i da je nemoguće da oni budu zajedno, ali joj on posle pokladne noći ostaje odan, iako to od njega ona ne traži. Zbog nje ostaje u sanatorijumu Berghofu sedam godina duže nego što bi trebalo.
Tonio Kreger, nakon mnogo patnji i razmišljanja, dolazi do zaključka: Jer sreća, kako je govorio sam sebi, ona nije u tome da te vole; to je zadovoljenje za sujetu, pomešano sa gađenjem. Sreća je u tome da voliš, i da možda uloviš neko malo, varljivo primicanje voljenom predmetu.
Oba Manova junaka nose u sebi osobine kakve poseduju junaci romana dvadesetog veka, junaci umetnici, kao što su neurastenija, odbačenost, neprilagodljivost, ali pre svega želja za ljubavlju i nemogućnost da je imaju.
U shemu, ako može tako da se nazove, ideje umetnika više se uklapa Tonio Kreger nego Hans Kastrop, mada obojica poseduju osobine koje bi im omogućile da se u potpunosti u nju utope.
Premda je Kastrop više građanin nego umetnik, čemu Kreger očajnički teži, on je junak koji na kraju voli i pati, kao i hiperosetljivi Tonio Kreger.
Piše: Tanja Milenković
