Iako mu je najslavniji predstavnik bečke secesije u slikarstvu, Gustav Klimt, bio učitelj, mentor, uzor i prijatelj, Egon Šile je nakon početnog ugledanja na njega vrlo brzo razvio sopstveni stil.
Najviše je poznat po svojim aktovima sirove i eksplicitne golotinje, kao i po vrlo direktnim, ekstravagantnim i šokantnim autoportretima.
Ovo poslednje zato što se, između ostalog, i sebe usuđivao prikazivati na slikama izražajno nagog, sa neverovatnom i do tada neviđenom smelošću. Slikao je i pejzaže, portrete, mrtvu prirodu, alegorijske teme, u kasnijem razdoblju stvaralštva obrađivao je teme materinstva takođe.
Zbog osobenog linearnog izraza, sklonosti ka deformaciji figura i stilu koji naginje ka iščašenom, mračnom realizmu, u pravcu groteske, smatra se ekspresionističkim slikarom.
Tragično kratak, ali stvaralački vrlo plodan život
Egon Šile je živeo samo dvadeset i osam godina.
Rođen je 1890. godine u Austrougarskoj. Upisao je bečku Akademiju lepih umetnosti 1906, ali ju je napustio posle treće godine, nezadovoljan akademizmom koji je tamo vladao.
Sa Gustavom Klimtom se upoznaje 1907. Slavni slikar je nesebično pomagao mladom Šileu, otkupio je nekoliko njegovih slika, predstavio ga pokroviteljima umetnosti i uveo u Bečku umetničku radionicu koju je on osnovao.
Šile je vrlo rano počeo da izlaže na grupnim izložbama secesionista i postao je tražen umetnik.
Kada je počeo Prvi svetski rat Egon Šile je bio mobilisan. Njegovi pretpostavljeni imali su razumevanja za njegovu umetnost i nisu ga poslali na front već je obavljao pozadinske dužnosti. Imao je i slobodnog vremena predviđenog za slikanje.
Krajem oktobra 1918. godine Šileova žena Edit je umrla od španske groznice, koja je tada harala Evropom. Bila je u šestom mesecu trudnoće. Šile je umro tri dana posle nje od iste bolesti.
Sablazan u varošicama Krumau i Nojlengbah
Egonu Šileu su mnoge devojke pozirale nage, poluodevene ili odevene. Voleo je da ih stavlja u različite poze, razmešta i prepliće, a kada bi mu došlo nadahnuće, slikao bi ih.
U početku mu je model bila njegova sestra Gerti, zatim ljubavnica Vali, a kasnije i supruga Edit i njegova svastika Adela. Pored toga, okupljao je u svom studiju i devojčice sa ulice, jer je tada bilo dosta napuštene, siromašne dece u Beču, koje su mu takođe pozirale.
Slikar je sa svojom ljubavnciom i modelom Vali kako bi pobegli od klaustrofobičnog Beča otišao u mesto Krumau gde je rođena njegova majka. Meštanima se nije dopadao život boemskog para, i brzo su bili prinuđeni da pomene prebivalište.
U sledećoj varošici, Nojlengbah, prošli su još gore. Egon Šile je bio optužen za zavođenje maloletnice, jedne od onih što su se okupljale u njegovom studiju. Oslobođen je ove optužbe, ali je osuđen zbog izlaganja dece nemoralnim sadržajima, to jest njegovim slikama koje je policija nazvala pornografskim. Proveo je ukupno dvadeset četiri dana u zatvoru, i to iskustvo mu je teško palo.
O slikarstvu Egona Šilea u romanu „Don Rigobertove beležnice“ M. V. Ljose
U humorno-erotskom romanu Marija Vargasa Ljose Don Rigobertove beležnice jedan od glavnih likova, dečak Alfonso (ime od milja Fončito), je opsednut slikarstvom i životom Egona Šilea.
Fončito sa svojom maćehom često nadugačko razgovara o austrijskom slikaru, postavljajući joj škakljiva pitanja od kojih ona crveni. Pošto je Fončito zahvaljujući knjigama iz biblioteke njegovog oca odlično upoznat sa delom Egona Šilea, dalje će se ovaj tekst oslanjati na zapažanja fiktivnog lika peruanskog nobelovca.
Šileov omiljeni način slikanja – perspektiva ptice grabljivice
Austrijski slikar je izjavio da je njegov san da bude ptica grabljivica i posmatra svet s visine nemilosrdnim očima. Svoje modele slikao je tako što bi se popeo na merdevine i odozgo pravio skice dok bi one ležale izvaljene na sofi ili podu. Žene bi se igrale, premeštale, pokretale i preplitale prema njegovim uputstvima, dok se ne bi namestile u savršen položaj.
Iz ptičje perspektive naslikani su i utvarni pejzaži Egona Šilea. Oni deluju mrtvo, bez pokreta, bez života, skamenjeno. Na njima nema ljudi, niti životinja.
Manije Egona Šilea
U Don Rigobertovim beležnicama Fončito iznosi svoju teoriju o upornim ponavljanjima u slikarstvu Egona Šilea koje on naziva manijama. Imao ih je tri:
1) na svim njegovim nacrtanim figurama, bilo da su muške ili ženske, ruke su isto prikazane, dugačkih člankovitih prstiju, četvrtastih noktiju, i krijući palac. Slikar im je zapravo svima pripisivao sopstvene šake.
2) da devojke i gospođe pokazuju svoje stvarčice podižući suknje i šireći noge
3) slikao je autoportrete stavljajući ruke u neprirodne i ektravagantne položaje koji izazivaju pažnju
Umnožavanje Šileovog lika na autoportretima
Ovo je još jedna od karakteristika Šileovog slikarstva, koja ne promiče duhovitom Fončitovom ili, tačnije, Ljosinom komentaru.
Egon Šile je, posle Rembranta, umetnik koji je najviše portretisao samog sebe. Naslikao je preko sto autoportreta.
Interesantno je koliko malo zajedničkog njegovi autoportreti imaju sa klasičnim. Na njima je on prikazan u raznim egzibicionističkim pozama, sa rukama u napadno izveštačenom položaju, sa pogledom koji je direktan, izazivački. I sa njih takođe posmatrača zapanjuje sirova otvorenost, ogoljena seksualnost i bespoštedna samoanaliza transponovana u umetnički izraz.
Šileov autoportet Klečeći akt sa podignutim rukama (1910) smatra se jednim od najznačajnijih umetničkih dela 20. veka.
Na nekim autoportretima Egon Šile svoj lik umnožava, udvostručava ili utrostručava. Fončito se pita da li to znači da je umetnik patio od šizofrenije. U razgovoru koji u romanu sledi razvija se ideja o tome da je u svakom umetniku delimično skriven šizofrenik, jer oni imaju punoću i složenost koja prevazilazi jednostavan ljudski život, ali duhovito se primećuje da je austrijski umetnik, pored svoje složenosti, možda bio i narcis.
