Ako bi današnji ljubitelj poezije hteo da pročita zbirku pesama nekog ruskog pesnika, verovatno bi se odlučio za Jesenjina, Majakovskog ili Bloka. „Druga postava“ bi verovatno bili: Hlebnjikov, Zabolocki, Marina Cvetajeva i drugi.
Boris Pasternak bi i dalje ostao poznat samo po svom, Nobelovom nagradom ovenčanom, romanu Doktor Živago. Zahvaljujući Doktoru Živagu, Pasternak se uvrstio u red izrazito zapaženih stranih pisaca u našoj zemlji, pa je počelo interesovanje i za njegovo pesničko stvaralaštvo.
Rođenje i život u izrazito umetničkoj porodici, s kraja XIX i početka XX veka, moralo je ostaviti uticaj na ličnost i stvaralaštvo Borisa Pasternaka. Uz oca, poznatog impresionističkog slikara, Leonida Pasternaka, upoznavao je umetnost linija i boja, a uz majku, pijanistkinju Rozu Kaufman, zavoleo je umetnost tonova – muziku.
Kao pesnik se formirao u vreme smene dva dominantna pravca u ruskoj poeziji prvih decenija dvadesetog veka ‒ simbolizma i futurizma. Za razumevanje ideja simbolizma imao je sjajnog i pouzdanog učitelja u liku svoga oca. Zato i nije neobično što je svoj poetski put započeo u simbolističkom kružoku Andreja Belog.
Pasternak se veoma brzo našao u grupi onih koji su prevazišli simbolizam i proklamovali novi pravac ‒ futurizam. U futurističkoj grupi Centrifuga, Pasternak žestoko kritikuje simbolizam, ali i kroz nekoliko knjiga pesama Blizanac u oblacima (1914), Preko barijera (1917) i Sestra moja ‒ život (1922) pokazuje da se u mnogo čemu ne podudara sa futuristima.
U svojoj Zaštitnoj povelji, Pasternak piše o svojoj nenaklonosti gromkim deklarativnim programima i grupašenju. Gađenje i prezir video je u svakoj novotarskoj grupi čiju ratobornost nije moglo da pokrene ništa osim mržnje.
„To su bile reči i pokreti krupnog razgovora koje su oslušnuli majmuni i razneli kuda treba, u delovima, u rasparčanoj bukvalnosti, bez domišljanja o smislu koji je oduhovljavao ovu buru.“
Umetnost je branio od vulgarizacije i insistirao na slobodi, da piscu ne treba postavljati nikakve zahteve ‒ ni u domenu sadržine, ni u domenu forme.
„U svemu tome što se čini ne oseća se ljubav prema umetnosti.“
Iako ume da bude dosta hermetičan pesnik, Pasternak je koliko emocionalno sugestivan ‒ isto toliko i misaoni pesnik. Njegovo shvatanje poezije i umetnosti je da se dođe do objektivne slike sveta i života. Za njega je pesnička slika „svagda izlaz iz teškoća, a ne silj sama sebi“.
Priroda je osnovna, sveobuhvatna, univerzalna tema u Pasternakovoj lirici. Svuda je prisutna i stimuliše i opredeljuje Pasternakovu pesničku misao. Američki književni kritičar i istoričar M. S. Baura je govorio da poezija Borisa Pasternaka ilustruje verovanje da u svemu deluje stvaralačka snaga i da su prirodni elementi podjednako snažni kao ljudski i da su sa njima tesno povezani.
U njegovim pesmama lirsko kazivanje se ne razvija redom, od pojave do pojave, nego skače „povrh barijera“, sa težnjom da bude široka skica, razmahnuta slika celine.
Osobenost Pasternakovog opšteg mesta ‒ odnosa prema prirodi, najbolje se vidi u poređenju sa njegovim savremenicima Blokom i Jesenjinom.
Aleksandar Blok:
Noć, ulica, fenjer, apoteka,
Besmislen i mutni odsev sjaja.
Ma živeo još četvrt veka ‒
Isto će biti. Nigde kraja.
Umreš ‒ otpočneš opet s početka,
I sve ko negda, do u beskraj:
Noć i kanala prozirnost retka,
Apoteka, ulica i fenjera sjaj.
Sergej Jesenjin:
Snežne ravni, bele mesečine sjaj,
Pokrovom mrtvačkim zastrt rodni kraj.
Plač breza u belom sluša šume hram.
Ko pogibe ovde? Nisam li ja sam?
Boris Pasternak:
Ne senke ‒ brvna mesec meće,
Jer ‒ ponekad ga nema malo,
Pa noć tad tiho, kasom teče,
Međ oblacima točeć talog.
Iz snova pre, no s krova slata,
Ne zaplašena, već ćaknuta,
Struguće kiša ispred vrata,
Miriše vinske flaše pluta.
Piše: Đorđe Slavković
