Sergej Jesenjin u filmu „Jesenjin“

Film Jesenjin režirao je Igor Zajcev prema motivima iz knjige Vitalija Bezrukova Sergej Jesenjin, istorija jednog ubistva. Pesnika Sergeja Jesenjina igra Sergej Bezrukov, sin glumca Vitalija Bezrukova.

Film je prikazan prvi put 2005. godine na moskovskom Prvom kanalu. Podeljen je na dvanaest epizoda, s tim da je dvanaesta epizoda smišljena kao film o filmu.

Film treba da bude demant o Jesenjinovom samoubistvu, opovrgavanje plasirane istine da je pesnik počinio trostruko samoubistvo prvo isekavši sebi vene da napiše pesmu Doviđenja, druže doviđenja (što je istina), zatim popevši se na cevi i izgorevši sebi lice, i na kraju se obesivši. Nije samo demant neistine o njegovoj smrti nego i o njegovom životu.

Smrt Sergeja Jesenjina i njegovi poslednji dani kao glavna tema filma

Radnja filma započinje 1985. godine kada islednik MUP-a potpukovnik Aleksandar Jevgenič Hlistov dobija anonimno pismo sa tvrdnjom da je pesnik ubijen, uz priloženu fotografiju mrtvog pesnika tek skinutog sa omče. To je okidač za pokretanje ponovne istrage o (samo)ubistvu.

U daljem toku filma potpukovnik pokušava da rekonstruiše poslednje godine pesnikovog života. Sumnja da su ubistvo izvršili čekisti, odnosno agenti GPU Aljošin i Simagin, koji ga u filmu stalno prate.

Film prikazuje poslednje godine pesnikovog života. Na samom početku je prikazano vreme kada je prvi put došao u Sankt Peterburg 1915. godine i kada je prvi put video živog pesnika, Aleksandra Bloka. Tada je imao oko devetnaest godina. U svojoj ranoj mladosti je pripadao literarnom pravcu imažinizmu, ali ga je napustio ubrzo.

Provlače se činjenice iz njegovog života kao što je seljačko poreklo, detinjstvo na selu, porodica, deca, bivše drage. Sa njim u gradu živi sestra Katja koju on izdržava kao i celu svoju porodicu. U društvu prijatelja i poznanika peva i svira na harmonici svoje pesme.

Glumac Sergej Bezrukov sve pesme izvodi više nego dobro i verno podražava način govora i ponašanja velikog pesnika. Gledaoci su imali priliku da ga vide u izvedbi pesama Sviri harmoniko, Ispovest mangupa, Ne žalim, ne zovem, ne plačem i mnogih drugih. U sceni gde inspektor Hlistov sluša na gramofonu Jesenjinov glas možemo da zaključimo da ga je Bezrukov u izvedbama prikazao veoma verno. On strasveno recituje, čak i viče stihove prema kojima publika nikad ne ostaje ravnodušna.

Kao što je rečeno, u filmu se porovlači i privatni život pesnika a ne samo njegovo pesničko ostvarenje. Prikazan je odnos sa bivšom suprugom Ziaidom Rajh, kao i američkom balerinom Isidorom Dankan sa kojom je imao kratak i buran bračni život, a to su i dame sa kojima nije bio u braku ali im je pisao brojne i divne stihove. Nakon kratkog poznanstva sa balerinom Isidorom Dankan oni se venčavaju. Njihov brak se raspada ubrzo nakon njegovog sklapanja.

Kad se pesnik vrati u selo da poseti svoju porodicu vidi seljake u polju i kreće da kosi zajedno sa njima. Jesenjin je poznat kao pesnik sela i on je mnogo pevao o istom. Bio je veliki protivnik modernizacije ruskog sela i svega što ga odvaja od same prirode. Pre nego što će opet otići u grad, odlučuje da poseti svoju prvu ljubav, plemkinju Lidiju Kašinu, kojoj je posvetio poemu Ana Snjegina.

Prikazana je i debata dvojice pesnika, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog. U njoj možemo da primetimo mešanje umetnosti. Mešaju se poezija, recitacija i gluma. Jesenjin recituje svoje stihove sa suzama u očima i patosom. Recituje celu pesmu Ostaje mi jedna zabava što nije u pravilima debate, a dozvoljava mu Majakovski. Dok recituje čuje se instrumental, pesnik živi svoju poeziju. Publika prepoznaje njegovu iskrenu emociju i očarana je njime.

Jesenjin živi već neko vreme u stanu Galine Benislavske, svoje sekretarice i prijateljice. Nedugo nakon razvoda sa Dankanovom pesnik se ženi Sofijom Tolstoj, unukom Lava Tolstoja. Sam kaže da brak nije iz ljubavi nego da je iz interesa (nema gde da živi, uz to ga je i Galja izbacila). On je neuračunljiv, smeje se i plače naizmenično.

Posećuje Anu Izrjadnovu sa kojom ima sina Jurija. Trudi se da bude trezan. Donosi joj novac za izdržavanje deteta (pored nje, novac od njega očekuju bivša žena Zinaida, sestre, majka, otac, deda). Govori joj da donosi nacrt za treći deo poeme Zemlja lupeža da ga sakrije, ali je to u stvari manifest Alekseja Ganjina.

Odlazi u Baku, u Azerbejdžan i piše Baladu o dvadesetšestorici za jednu noć. Sam priznaje da je za sadašnju vlast napisao pesmu po porudžbini, a da je caricu odbio jer nije želeo tako da piše. Na ružan način saznaje da mu je ubijen prijatelj Aleksej Ganjin zbog kontrarevolucionarstva.

Jesenjinovi prijatelji ga šalju u bolnicu da se leči od alkoholizma. Duševno stanje mu je loše, a to znamo jer tu stvara poemu Crni čovek koja je odraz njegovg velikog straha i napetosti. Kada Jesenjin izađe iz bolnice odlazi u crkvu gde priča sa sveštenikom o Crnom čoveku koji ga proganja. Sveštenik mu objašnjava da to njegovi gresi idu za njim.

U poslednjoj epoizodi se prikazuje ideja smrti pesnika koju je zamislio Vitalij Bezrukov. Pesnik odlazi u hotel Angletera, a za to su znali samo najbliži prijatelji. Na nagovor Trockog čekisti nameštaju situaciju da izgleda da se pesnik ubio. Prikazan je način na koji će umreti većina pesnikovih prijatelja i poznanika. Tragično je stradala pesnikova bivša supruga Zinaida Rajh tako što su je pesnikovi neprijatelji mučili zatim i ubili. Galina Benislavska, pesnikov najveći prijatelj, ubila se godinu dana nakon njegove smrti na njegovom grobu.

Radnja se prebacuje ponovo u 1985. godinu kada potpukovnik Hlistov saznaje za dokument, izveštaj o pesnikovom samoubistvu. Na putu ka Moskvi Hlistov je poginuo u saobraćajnoj nesreći sletevši sa mosta i time je dokument koji je mogao da osvetli istinu o pesnikovoj smrti zauvek uništen.

Pravu istinu o pesnikovoj smrti verovatno nikad nećemo moći tačno da saznamo.

Piše: Tanja Milenković