Ponekad smo gonjeni banalnim razlozima ka nečemu dobrom. Za mene reč Trir nije samo prezime nego i simbol dobrog filma. Lars fon Trir je jedan od mojih omiljenih reditelja. I tako sam jednom bezazleno otvorila na nekom portalu tekst o reditelju Triru, ali to nije bio tekst o Larsu nego o njegovom daljem rođaku Joakimu.
I kao što sam nekada glumca Kirka Bogarta zvala Bogart koji nije Hemfri, tako sam i Joakima prozvala Trir koji nije Lars. To što je reč o nosiocu prezimena Trir i što je reč o skandinavskom reditelju bilo je dovoljno da pogledam njegove filmove. Slučaj je hteo da me jedna omaška dovede pred dela velikog umetnika.
Joakim Trir je moj reditelj. Skandinavski filmovi su poznati po umetničkoj dubini i po oslikavanju ljudskih graničnih stanja. Prednjače Danci, kao npr. pomenuti Lars fon Trir, Suzan Bir i Tomas Vinterberg. Norvežanin Joakim Trir ide rame uz rame sa navedenim.
Pre Telme
Joakim Trir me je osvojio svojim prvencem Repriza (2006) u kome nam govori o dva prijatelja pisca, o njihovom prijateljstvu, lomovima, ljubavima i opsesijama.
Sa jedne strane, njegov stil je poetičan, sa mnoštvom vizuelnih detalja koji nisu važni za samu radnju, ali jesu za junake. A sa druge strane, mi kao u postmodernističkim romanima vidimo snimke i slike naših junaka u poznatim novinama, intervjuima i člancima gde reditelj simulira dokumentarnost.
Prošlo je vreme linearnog toka radnje i snimateljskog postupka plan-kontraplan. Film Repriza podseća me na junakovo somnabulno evociranje uspomena dok ima visoku temperaturu, jer Joakim Trir nam ne predstavlja objektivno važne momente iz junakovih života nego one koji su emotivno jarko obojeni i koji imaju isključivo subjektivan značaj.
Sličan je postupak i u filmu Oslo, 31. avgusta (2011) koji govori o jednom danu u životu bivšeg narkomanskog zavisnika. I u tom jednom danu mi kao gledaoci upoznajemo junakove nade, susrete, posrtanja i strahove gde ga kamera prati epski od situacije do situacije, ali i lirski, gde vidimo čitavu paletu junakovih emotivnih stanja.
Snažnije od bombi (2015) je treći igrani film Joakima Trira, ali i prvi rađen sa svetski poznatim glumcima, gde se govori engleskim jezikom. Glavne uloge su poverene francuskoj glumici Izabel Iper i irskom glumcu Gabrijelu Birnu.
I u ovom filmu Joakim Trir nije odstupio od nelinearnog prikaza radnje, ulaženja u emotivna stanja junaka, dokumentarnosti i detaljisanja.
Poznata fotografkinja poginula je u saobraćajnoj nesreći i Trir nam pokazuje kako se sa tim gubitkom nosi njena porodica: muž i dva sina. Lako je snimiti konkretnu situaciju pa čak i onu zahtevniju kao skakanje iz helikoptera i raznorazne akcione smicalice, ali veština reditelja mnogo se više ogleda u tome da „uhvate“ neka apstraktna stanja.
Joakim Trir uz pomoć niza detalja i portreta ume da dočara čežnju i patnju.
Telma (2017)
Ne mogu da kažem da sam ljubitelj SF filmova. Zapravo, volim one soft SF, gde je sve kao, gde se gledalac pita: jesu li oni te pojave izmislili u filmu ili stvarno postoje u svetu.
Kad vidi E.T-a ili junake iz Ratova zvezda i dete od pet godina zna da oni nisu stvarni. Ali, kad gledamo npr. Paklenu pomorandžu (1971) pitamo se da li je sprava za lečenje zla zaista postojala.
U soft SF-ovima žanr ima umetničku funkciju i natprirodne sposobnosti, bolesti i naprave treba da se posmatraju u metaforičnom ključu. Onostrani momenti su uverljiviji kada su te aktivnosti (kvazi) dokumentarno propraćene, sa video i tekstualnim prilozima koje junaci istražuju bilo po arhivama ili internetu.
Takav je film Telma. Junakinja Telma se po prvi put odvojila od roditelja i otišla u drugi grad da bi studirala biologiju. Zaljubljuje se u svoju koleginicu Anju i shvata da emotivne i seksualne impulse prate napadi slični epileptičkim napadima, kao i to da snagom svojih misli može da utiče na dešavanja u realnom životu.
Film je liričan i magičan, prolazimo kroz njega zadivljeni i osvojeni. Kad ga odgledamo Telma ostaje u nama sa nizom pitanja i misli. Da li? Zašto? Kako?
Smatram da će se fizika i metafizika u budućnosti spojiti. Baviće se u velikoj meri poljem ljudske energije. Telekineza, sposobnost predviđanja i levitacija su aktivnosti koje mnogi šarlatani koriste da bi prevarili ljude, ali postoje pojedinci, doduše retki, koji su sposobni na takve aktivnosti. To još uvek spada u polje parapsihologije, ali kao što je odlazak na mesec nekad bio san nekolicine pa posle realnost, tako će biti i sa tajnama ljudske energije. Verujem da će naučnici otkriti realnu osnovu.
Zaljubljenost prate određene telesne reakcije i psihička stanja, a energija koja zrači iz zaljubljenih može biti različita, u zavisnosti kako zaljubljeni doživljava tu zaljubljenost, da li je propraćena srećom i ponosom ili strahom i krivicom. Tako je i sa bolešću, kao i sa raznim emotivno snažnim impulsima.
Telmini napadi samo su metafora promene koja je kod zaljubljenih izvesna. Religiozni roditelji vaspitali su je da uvek sve drži pod kontrolom, otac joj kaže najvažnije je ne izgubiti kontrolu. A zaljubljivanje je antonim kontrole.
Nešto se promenilo. Nešto je u nama. Kako se boriti sa tim nečim? Kako ga iskoristiti?
U tematskom smislu, osim motiva ljubavi i strasti, zastupljeni su i motiv vere, krivice, uticaja, relacije ćerka-otac i ćerka-majka.
Telma obiluje ekspresivnim scenama, od kojih bih navela sledeće: junakinja često sanja zmiju koja joj mili po telu; u jednom snu zmija joj ulazi u usta; pater familijas sedi u čamcu, na jezeru, i u jednom momentu počnu da mu se tresu ruke i ničim izazvano počne da gori, on, naravno, ulazi u vodu, ali i dalje gori; ptice se zaleću na staklo u punoj brzini; beba ispod zaleđene, jezerske, skandinavske vode; scena baleta; scena Telme koja levitira dok joj rade EEG.
U vizuelnom stilu Joakima Trira posebno mi je zanimljiv montažni pristup, ne samo u Telmi nego i u njegovim drugim filmovima. Njemu nije isključivi cilj da priča priču nego da pokaže unutrašnji svet junaka. Taj pristup bi se mogao nazvati po ugledu na roman toka svesti, „film toka svesti“.
U literarno-filozofskom smislu, u filmu Telma se često pominje pitanje postojanja boga i determinizma u životu, odnosno uzročno-posledičnih radnji i veza. Pitanjem koje postavlja poznaniku: Možeš li objasniti kako radi tvoj telefon?, junakinja želi indirektno da ukaže na božije prisustvo.
U jednoj sceni Telma kaže Anji:
Kad sam bila mala otac mi je držao ruku nad svećom. I kad sam se opekla rekao mi je da je u paklu tako svaki dan.
Navedeno implicira pitanje postoji li pakao, gde je, ko ide u njega, zašto ide i šta je u realnom postojanju ta opekotina.
Postoji mnoštvo ljubavnih i SF filmova, ali Telma sa svojom originalnošću i modernošću, apsolutno nepredvidiva, zaista je nešto novo u kinematografiji, onaj obrt koji pokreće točak kinematografije ka napred.
