Prvo pravilo pisanja poezije jeste: nikad je ne napustiti. Od davnina je poznata tragična sudbina umetnika i neshvaćenost sa kojom se on susreće odajući se svom pozivu.
Veliki umetnici su veliki geniji i njihov sukob sa drugima, sa masom koja je uvek prosečna i pripada prizemnom svetu, nije neprirodan. Logično je da će tokom života, u kom je njegovo delovanje često predmet podsmeha, umetnik ponekad pomisliti da ono i nema smisla. Ipak, iako korist dolazi kasnije, često mnogo kasnije, ona nikada ne izostaje.
Šarl Bodler, francuski predstavnik simbolima, u svojim eseijma daje neku vrstu manifesta poezije i uopšte pesničkog stvaralaštva.
Pesnik kao inkarnacija
U toku svog života, pesnik mora biti u konstantnom opštenju sa drugim ljudima. On ne piše samo za sebe, već za čitav ljudski rod. Uostalom, „Istorija jednog individualnog razuma predstavlja u malom istoriju univerzalnog razuma“.
Uloga pesnika na ovom svetu je da sakuplja misli i osećanja, da ih razume i pretoči u uzvišen i plemenit jezik, za šta je neophodno izvanredno umeće izražavanja. On je nešto poput glasnika na ovom svetu, njegova dužnost je da krikne u ime svih čiji se vapaji ne mogu čuti.
Uzroci stvaranja leže u dubini srca i često su iracionalni, zato se moraju izneti na površinu kako bi pesnik iz njih izvukao niz pravila po kojima će dalje stvarati.
Nasuprot mišljenju mnogih koji smatraju da je nastanak pesme spontan proces, Bodler naglašava da pesma, da bi bila istinski vredna, mora biti matematički proračunata. U pokušaju da svoje delo učine „umetnički vrednijim“, neki pesnici su skloni prenaglašenim stilskim figurama i korišćenju nejasnih aluzija, nesvesni da upravo umerenost i preciznost čine poeziju uzvišenom.
Božanski i utopijski karakter poezije
Poezija uvek protivreči stvarnosti. Pored toga što uviđa prirodu stvari i zalazi u samu njihovu suštinu, ona ih i zaceljuje, tu je da obogaćuje život, donosi lepotu i bunt, suprotstavlja se bezakonju i nepravdi.
Nije ni čudno što je zvog ovakvog pesnikovog stava nastao termin bodlerizam, koji se odnosi na pesničko osećanje revolta i prkosa. Poezija predstavlja nadu u ozdravljenje bolesnih, slobodu u tamnici, raskoš u ružnoj i sivoj svakodnevnici. Zbog svega toga, Bodler ističe da pesnik ne sme stvarati iracionalno.
„Ima u reči, u slovu, nečeg svetog koje nam zabranjuje da od nje pravimo igru slučaja“.
Još je Sokrat u petom veku pre nove ere kritikovao pesnike zbog načina na koji pišu. Oni su zasluge za svoja dela pripisivali muzama i često ni sami nisu umeli da objasne značenje onoga što je nastalo u trenutku naleta inspiracije. Samo se nepotpuni pesnik vodi intuicijom, a da bi njegovo delo imalo legitimitet, ono mora biti jasno. Bodler pravu poeziju poredi sa rekom koja se primiče svom krajnjem cilju, to jest moru; njen tok mora biti ujednačen i konzistentan, bez oscilacija.
Prenaglašena osetljivost srca može škoditi pesnikovom radu. Umesto toga, on mora posedovati određenu senzibilnost koja se često naziva „ukusom“ i veliku moć opažanja koja će mu omogućiti da zaobiđe zlo i traga za dobrim.
Možda izgleda paradoksalno što pisac Litanije Satani, Destrukcije i mnogih drugih pesama prepunih misli o demonima, uništenju i smrti, čovek koji je najveći broj svojih pesama napisao pod uticajem alkohola ili opijuma, teži rasvetljenosti poezije.
Nije sporno da se u njegovim pesmama pojavljuju i lepota, ljubav i nežnost, ali prenaglašenost opskurnih motiva je uslovljena time što Bodler inspiraciju nalazi u svakodnevnici. On svet vidi kao stecište zla i besmisla. Ipak, bez obzira na mržnju prema tom svetu i samoću koju u njemu oseća, Bodler smatra da beg treba tražiti u poeziji, umetnosti i stvaranju.
Pesnik je kritičar
„Bio bi sasvim nov događaj u istoriji umetnosti kada bi kritičar postao pesnik, bilo bi to naopako izokretanje svih psihičkih zakona, grozota jedna; naprotiv, svi veliki pesnici postaju prirodno, neminovno, kritičari“.
Umetnici mogu bolje od bilo koga da proniknu u principe svog stvaralaštva. Suludo je pomisliti da je Da Vinči slikao dobre slike samo zahvaljujući analiziranju svoje umetnosti. Ipak, nesumnjivo je da proučavanje i bavljenje naukom doprinelo kvalitetu njegovih dela, koja se i danas, posle nekoliko vekova, svrstavaju u red najboljih.
Naime, Bodler insistira na poznavanju teorije stvaralaštva kako bi produkt umetnikovog rada stekao vrednost i nadživeo svog tvorca. Nažalost, umetnici koji se pored stvaranja bave i kritikom često bivaju predmet osude i to pod pretpostavkom da njihova dela nisu prirodan proizvod. Zapitajmo se da li bi ona zaista bila tako savršena da njihovi tvorci nisu bili sposobni da kritički promišljeju svoju i tuđu umetnost, te da tako pronađu mane u svojoj i isprave ih?
Univerzalnost poezije
Stvaralaštvo ne zahteva samo talenat, već i znanje. Savršen umetnik mora biti savršen u svim žanrovima i isto tako pesnik mora umeti da rečima naslika svaki prizor i svako osećanje.
Šarl Bodler, pesnik grada, pesnik koji je stvarao pod uticajem sive pariske atmosfere, okružen porocima i prizemnim strastima, propoveda traženje inspiracije u realnom, svakodnevnom životu dobro poznatom ne samo plemiću i naučniku, već i najobičnijem čoveku, jer je on predstavnik celog ljudskog roda, „kolektivna duša što postavlja pitanja, što plače, cvili, nada se i pogađa kadikad“.
