Ništa danas ne izgleda logičnije i pravednije nego to da se dvadeseti vek završi u drami Sare Kejn. U agoniji i vapaju za spasom koji možda nikada neće doći. Bar su nade bile slabe.
Sara Kejn je, za one koji za nju tek čuju, engleska dramaturškinja koja je verovatno najvažnija pojava u pozorišnoj umetnosti poslednje decenije 20. veka. Za one koji su se sa njenim delom sreli i zavoleli ga ili prezreli, ona je nešto drugo, svakome ponaosob. Stvar je u tome da na pojavu i delo Sare Kejn ne možete ostati ravnodušni. I ne treba.
Rođena je u gradu Brentvudu, 1971. godine, a samo 28 godina kasnije napustila je ovaj svet, samovoljno, na pragu jednog novog milenijuma za koji nije imala strpljenja.
Sara Kejn je snažna i drugačija. Umela je ono što umeju samo najveći umetnici, a to je da stvori novu formu za svoje ideje koje su dovoljno nove da ne bi nikako došle do izražaja u starim formama.
Stvaralaštvo Sare Kejn
Svoju formu je pokazala javnosti koja je njome bila sve samo ne oduševljena, prvi put 1995. godine. Učinila je to dramom Razneseni (Blasted) koju su napali i publika i kritičari. Mediji su pisali da je osećaj tokom gledanja predstave kao da vam neko drži glavu u kofi punoj iznutrica. Toliko.
Razneseni su priča o nasilju koja počinje silovanjem u hotelskoj sobi u koju se odjednom prenosi ratno nasilje (drama je nastala u vreme rata u Bosni) u svojoj prenaglašenoj (?) surovosti. Sara Kejn tako pokazuje da ne postoji tamo i ovde, da je nasilje jedno i da je svaki nasilni čin deo celine koja opstaje kroz svoje delove. I ratna silovanja i silovanje glumice dešavaju se u istoj prostoriji i u istom trenutku jer je to uvek jedno isto nasilje. A publici nije bilo prijatno da čuje da rat nije „tamo negde“ već između njihovih kuća i sedišta koja dele u sali i da svi u njemu sudeluju.
Ipak, i pored napada kritike, drugi umetnici prepoznali su kvalietet i inovativnost mlade umetnice pa ona dobija priliku da naredne godine postavi svoju adaptaciju jendog klasika, Fedrine ljubavi, koji sama i režira. U međuvremenu, nastala je i njena jedanaestominutna TV drama za Kanal 4 o nasilnoj vezi između tamnopute žene i skinheda.
Očišćeni su njena sledeća drama koja se dešava u prostoru koji je samo naizgled zgrada univerziteta, a zapravo je dvorana za mučenje sa svim užasima koncentracionog logora kojim upravlja izvesni Tinker (imenoan prema kritičaru koji je najoštrije napao njen prvi komad), nevoljeno biće koje i drugima uskraćuje pravo na ljubav. A tu ljubav predstavljaju ili negiraju ostali junaci dela: homoseksualni par, incestuozni par, ubica, prostitutka…
Dramu Žudnja Sara Kejn napisala je pod pseudonimom Mari Kelvedon. Sama Sara predstavila je dramu kao najočajnije od svojih dela, nastalu u vreme „kada je izgubila veru u ljubav“. Kroz dramu se provlače lirski monolozi inspirisani na momente Biblijom i Eliotovom Pustom zemljom bez direktnih uputstava glumcima šta tačno treba da rade na sceni.
Poslednje, i najfragmentarnije delo Sare Kejn, Psihoza u 4:48 nastalo je neposredno pre njene smrti, a izvedene godinu dana nakon nje. Delo podrazumeva veliki broj izvođača koji daju glas predstavi, ponovo bez mnogo instrukciju za njihovu scensku akciju, a ton dela jasno održava stanje velikog duševnog nemira u kom se Sara Kejn tada nalazila. 4:48 zapravo predstavlja vreme u koje se autorka budila preko noću u stanjima nesanice izazvane depresijom.
Delo Sare Kejn nastavlja da živi
Svojom preranom smrću Sara je dala nesrećan dramski kraj svom životu i stekla kultni status jedne od najznačajnijih umetničkih pojava devedesetih. Njena popularnost najpre je osvojila Evropu a tek onda rodnu Britaniju.
Popularna je Sara Kejn ubrzo postala i kod nas. Beogradska publika mogla je da vidi prvi put njeno delo 2005, komad Razneseni u Beogradskom dramskom pozorištu, što je za jedan grad koji je bar kada su pozorišne struje uvek bio rame uz rame sa svetskim centrima kulture možda bilo i kasno.
Reakcije su bile onakve kakve se i moraju očekivati kada su dela Sare Kejn u pitanu. Ipak, njeni poštovaoci su zahvaljujući Bitefu imali prilike da gotovo svake godine pogledaju po jednu vrhunksu adaptaciju eminentnih evropskih i svetskih pozorišta. Da tu priliku dobiju i oni koji žele da u pozorištu uživaju i nakon što se Bitef završi potrudila se mlada postava Centra E8 u predstavi Žudnja koja je, kako sam autori kažu inspirisana žudnjom Sare Kejn i Sarom Kejn.
Režiser Vojislav Andrić za predstavu kaže:
Žudnja je predstava o ljubavi, ali onoj pravoj pokretačkoj ljubavi koju niko i ništa ne može. Ni zid, ni bodljikava žica. Ljubav je žudnja i žudnja je ljubav, prema životu da zaustavi, osobama, vrednostima i idealima u današnjem i sutrašnjem surovom svetu. «Žudnja» je ljubav puna borbe koja pobeđuje samo ako je pretvorimo u izvor snage, kreativnosti, rasta i mentalne budnosti. To je stanje kada su naši neuroni, više nego u bilo kojem drugom slučaju, slobodni za spajanje na nove i drugačije načine.
Iz ugla gledaoca, ova predstava ostavlja utisak koji nema mnogo veze sa nasiljem i brutalnošću koji se vezuju za stvaralaštvo Sare Kejn. Uostalom, da bi i sama izbegla to povezivanje, Sara je dramu postavila pod pseudonimom. Žudnja je scenska noćna mora o nemirima jednog uma u kojoj nema vidljivog nasilja. Ono je u začetku, kao strašna mogućnost koja se rađa usled nezadovoljenja ili nemogućnosti zadovoljenja i onog velikog neprihvatanja koje svakoga od nas susretne u životu.
Unutrašnji nemiri su snimljeni monolozi prekidani retkim krikovima glumaca, četvorice koji su zapravo jedno i koji igrom i pokretima, sa mnogo razumevanja, ispoljavaju veliku Žudnju, pomalo za ljubavlju, pomalo za razumevanjem, pre svega za srećom. Možda i žudnju za mogućnošću prihvatanja sveta u kome je prava sreća nemoguća.
