Muzička veština stapanja različitih glasova u harmoničnu celinu premeštena je u književnost kao organon za usklađivanje različitih životnih priča. Sa kontrapunktom su mogući alternativni zapleti, modulacije mnogih likova sa istim problemima i varijacije na različite teme.
Haksli je zamislio Kontrapunkt kao roman ideja, gde će svaka ličnost predstavljati jedan koncept koji daje specifičnu boju u kompoziciji konglomerata osoba i njihovih sudbina. Međutim, to nije bilo moguće, jer ljudi sa idejama čine izuzetno mali deo populacije. Usled toga, neki likovi ih afektiraju i predstavljaju njihovo naličje.
Što se tiče forme, knjiga je roman u romanu, s tim da je pisac hteo da ode korak dalje, da se posluži rekurzijom, inkorporira u taj drugi roman još jedan, pa sledstveno tome postigne svojevrsni literarni Droste efekat.
Namera je bila da se izađe iz okvira književnosti i umesto slova da se koriste čak i algebarski znaci ili oznake za odgovarajuću nauku koju bi sledeći roman u romanu koristio.
Delimično je Haksli u tome uspeo, najviše preko muzike i sa jednim, odnosno dva lika, nosiocima vrednosnih stavova koji mogu ispoljiti ideje. Dalje je bilo nemoguće jer bi posledice bile izuzetna izveštačenost i suvoparnost, a sam piščev visoko intelektualni stil bi tome dao na intenzitetu.
Idejna fuga
Mojrinski koloplet sudbine, čije su ljudi fino tkanje, ukazuje nam na isto pletivo iz koga potičemo, a Atropin rez na zajedničku neizbežnost životnog finala bez obzira na disonantnost pojedinačne čovekove priče u odnosu na neku drugu.
Ove čovečje niti su čudesan amalgam animalnog i duhovnog, provučenog potkama idejnih i ideoloških koncepata koji daju potpunu strukturu društvene stvarnosti. Začarani krug civilizacije u kome se prepliću religije, nauka i totalitarizam predstavlja kompoziciju usklađenih kontrasta čija je omega tačka sam socijalni život.
Svetska politička gibanja sa konturama već tada prohujale Viktorijanske ere komponuju osobine ličnosti. S jedne strane, dijaboličnost i nihilizam Spandrela, a s druge, doslednost i lucidna retorika Rampiona, zatim hladna, racionalna logika Filipa Kvorlsa (alter ega samog Hakslija) i farisejstvo Barlapa, uklapaju se u složenost života čineći ga onim kakav jeste.
Ekspozicija osoba, smeštenih u određene idejne kontekste kroz koje se razvijaju, ukazuje na njihovu masku prikrivanja zgrtačkog instinkta ili nekog izopačenog poriva koji ih neposredno vodi ka ostvarenju namenjenog cilja. To kameleonstvo nije ništa drugo nego imitacija idejnog sadržaja, koji daje potpunost ovoj specifičnoj fugi.
Dijalektikom romana, krinke protivrečnosti spadaju i ostaju ogoljeni socijalni antagonizmi, kao i nemogućnost njihovog prevazilaženja. Zatim na površinu izbijaju neuralgične tačke tadašnjeg (a delom i sadašnjeg) duha vremena, od potiskivanja i zakržljalosti prirodnih nagona ljudi, emocionalne jalovosti intelektualnih krugova, pa sve do ekocidnosti samog kapitalističkog poretka koji nezaustavljivo srlja u predstojeću katastrofu.
Ovde nema pokušaja prevrednovanja etičkih normi nego jeremijsko obraćanje društvu zbog predstojećeg Armagedona Drugog svetskog rata, uz Hakslijevo tačno predviđanje početka.
Na kraju priče dobijamo sinoptičke tablice kroz koje upoznajemo šta generiše samodestrukciju čovečanstva od globalnih političkih promena, do filistarskih svetonazora njegove osnovne jedinice, prepredenog, prilagodljivog malograđanina kojim se završava knjiga, uz to navodeći metaforično da njima (malograđanima) u stvari pripada svet.
Kaleidoskop karaktera
Protagonista romana u uobičajenom smislu ne postoji. Čitanje je etapno, naizmenično se smenjuju priče o svakom liku, saznajući delove psihološkog profila svakog od njih, gde se iz različitih aspekata posmatra pojedinac u okviru celine.
Književni kontrapunkt stoga nema statičnost mozaika, već dinamiku kaleidoskopa kojim uspevamo videti različite delove ljudskog karaktera iz više uglova, ne sudeći o individui prema jednom od njih.
Autor romana provlači likove kroz različite situacije tako da se na njih ne gleda jednostrano, već kao na elemente složene priče, jer jednostavne u životu ne postoje.
„Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.“
Pozdrav Ivane,
hvala na komentaru, tek sam sada video, prihvatam stav iako se ne slažem, inače svaka reč je odmerena, i namerno upotrebljena u tom obliku u kom se nalazi u tekstu, dosta je praćen i stil samog Hakslija, gde se nije moglo izbeći, ne u smislu oponašanja već predočavanja gledanja stvari na njegov način, npr. fuga je oblik kontrapunkta pa zato i delovi fuge su dati kao segmenti priče, droste efekat Haksli pominje u Beležnici Filipa Kvorlsa kad objašnjava ideje pravljenja romana , jeremijadu pominje autor kad opisuje Rampionove pedagoške nastupe itd.
Tekts ima lepih ideja, narocito mi se svidja misao o dinamici ljudskih prica kao kaleidoskopu nasuprot staticnosti mozaika, ali smatram da je tekst nepotrebno „intelektualan“ i da se pisac razmece nekim teriminima kao neki kapriciozni intelektualac vise u sluzbi prikrivene promocije autora nego sto stoji u sluzbi teksta.