Tokom XX veka, sa razvojem ljudskog društva i novim shvatanjima rodne ravnopravnosti i tolerancije, sve više žena širom sveta dobilo je priliku da se obrazuje na najprestižnijim fakultetima i stane rame uz rame sa muškim naučnicima, književnicima, istoričarima.
Ipak, ova pojava nije uvek nailazila na odobravanje i mnoge veoma uspešne žene bile su nipodaštavane zbog uvreženog stereotipa. Rozalind Frenklin, engleska biofizičarka, bila je jedna od njih.
Rani život i prve ideje
Rozalind Frenklin rođena je 25. jula 1920. godine u maloj jevrejskoj porodici u Velikoj Britaniji. Još od malena pokazivala je dar za matematiku, jer je često iz zabave rešavala aritmetičke zadatke, kao i za kreiranje različitih predmeta i lutaka, što će joj kasnije značajno koristiti pri izradi molekularnih modela i opreme.
Njena majka rekla je: „Moja ćerka je čitavog života znala kuda ide.” Baš tako je i bilo – Rozalind je uspela da nagovori oca, inače protivnika ženske emancipacije, da joj uplati školarinu za studije hemije i fizike na Kembridžu, gde se nekoliko godina kasnije izborila i za doktorat.
Nažalost, još za vreme studija, zajedno sa svojim koleginicama (od kojih je jedna bila i Marija Kiri) bila je izložena stalnom seksizmu i u njene uspehe i rezultate uvek se sumnjalo zato što je bila žensko. Uprkos tome, Rozalind je bila posvećena svom radu i već sa dvadeset osam godina počela da izučava građu DNK.
Kako su njena rana otkrića na polju strukture DNK, RNK, virusa, uglja i grafita bila neminovno fascinantna, naučnici nisu mogli da opovrgnu njenu genijalnost i ponudili su joj mesto samostalnog istraživača u laboratoriji koledža. Ovde je upoznala svog budućeg supruga Morisa Vilkinsa, koji će stati na put njenom uspehu.
Rozalind je pristala da sa Vilkinsom nekoliko meseci zajednički proučava strukturu DNK, izrađujući kristalne radiografije. Međutim, nije znala da se Vilkins u to vreme družio sa mladim naučnicima u povoju, Džejmsom Votsonom i Fransisom Krikom, kojima je krišom pokazivao njene najbolje radove.
Istorijska nepravda
Vilkins je u tajnim prepiskama sa Krikom Rozalind nazivao „vešticom” i jednom prilikom mu je napisao:
„Hajde da o istraživanju razgovaramo kad vazduh bude malo čistiji. Nadam se da će prašina vračanja uskoro biti uklonjena iz mojih očiju.”
Takođe, ni Votson za Rozalind nije imao reči hvale. Naime, u svojoj knjizi „Dvostruki heliks” opisao ju je kao „ćudljivu, blago autističnu i nedovoljno ženstvenu devojku, koja je nesposobna da predstavi rezultate svog rada”.
Kako je i bilo očekivano, Rozalindini podaci iskorišćeni su 1953. godine za formiranje hipoteze o strukturi DNK, za koju su sve zasluge pripale Vitkinsu, Votsonu i Kriku. Da nesreća bude veća, Rozalind je prerano umrla, 16. aprila 1958. godine, zbog posledica prekomernog izlaganja takozvanim „X” zracima i nije dobila priliku da glasno progovori povodom učinjene nepravde i dobije zasluženo priznanje za svoj dugogodišnji rad.
Votson, Krik i Vilkins odlikovani su 1962. godine Nobelovom nagradom iz oblasti fiziologije i medicine za otkrića u vezi sa molekularnom strukturom nukleinskih kiselina. Nijedan od njih nije ni pomenuo Rozalind u govoru prilikom primanja nagrade. Ostaje nejasno do danas da li je činjenica da je Rozalind zaslužna za njihov uspeh prenebregnuta zbog srama ili pak zbog ljubomore.
Istina živi
Iako je Rozalind za života nepravedno zapostavljena, kao i mnogi veliki ljudi ona je nastavila da živi i nakon svoje smrti. Mnoge prave istine o njoj svet je prvi put saznao iz biografije „Moja sestra Rozalind Frenklin”, koju je objavila njena mlađa sestra Dženifer Glin.
Uz to, za vreme njenog života počeli su da se bude feministički pokreti širom sveta, te nije dozvoljeno da uspomena na Rozalind zamre, kao što su zamrla sećanja na mnoge uspešne žene pre nje.
Rozalind Frenklin verovala je da nauka treba da bude integrativni deo života svakog čoveka, bilo on muškarac ili žena, i hrabro se borila za prava žena na svim poljima rada, naročito u nauci.
Za kraj, jedan zanimljiv i vrlo inspirativan podatak, koji nas i danas može naterati na razmišljanje, jeste da je Rozalind tokom školovanja često držala govore o ravnopravnosti i bila zbog istih ismevana. Međutim, kada bi je ljudi upitali kako jedna žena može da bude naučnik, ako tako nije odredio Bog, Rozalind bi drsko odgovarala: „Kako je to moguće, pitam ja vas, da mi znamo da li je Bog On ili Ona?”
