Film Revolucionarni put (Revolutionary Road) iz 2008. godine u režiji Sema Mendeza koji je istoimena adaptacija prvog romana Ričarda Jejtsa iz 1961. je priča o mladom bračnom paru, Frenku i Ejpril Viler, koje maestralnom interpretacijom oživljavaju Titanikov dvojac: Leonardo Dikaprio i Kejt Vinslet.
Oni žive sa dvoje dece u predgrađu jednog grada u američkoj državi Konektikat sredinom 50-ih godina XX veka.
Žive naizgled idiličan život koji im je društvo namenilo, to jest, u koji su ih životne okolnosti dovele. Uvek misleći da su posebni i drugačiji ljudi koji neće podleći pritiscima odgovornog i zrelog života, shvataju da se upravo to i desilo.
Shvataju da su postali upravo ono što nisu hteli: čovek sa stabilnom poslom koji ne može da podnese i žena domaćica gladna ispunjenja njehih mladalačkih fantazija.
Ubačeni su u kolotečinu monotonosti i ispraznosti – američka porodica sa izgubljenim snovima.
Beznadna ispraznost Revolucionarnog puta
Frenk i Ejpril poricaju najvažnija načela egzistencijalizma – prihvatiti odgovornost.
Egzistencijalizam se bavi slobodom izbora i onim što odlučimo da uradimo sa njim. Ono nam govori ne samo da smo u osnovi slobodni da biramo, već da smo u obavezi da biramo autentične izbore baš zato što smo duhovna bića koja žude za svojom pojedinačnom, privatnom i autentičnom istinom.
Prelomna tačka se dešava kada Ejpril uvidi da je njen san o glumi koju je studirala umro i da je zapravo bio samo jedna mladalačka nedostižna iluzija. Ovde ona dolazi do pomirenja i postaje iskrena sa sobom i predlaže Frenku da započnu ispočetka, da se presele u Pariz o čemu su oduvek u mladosti sanjali, misleći da će je to usrećiti i učiniti je ponovo srećnom i živom i da će tim gestom pobeći od tih napravljenih kalupa modernog sveta.
Paradoks istine
Veliki obrt i tačka pucanja se dešava kada Frenk dobije promaknuće, zapravo shvativši da je veoma dobar u tom poslu koji toliko mrzi, a Ejpril ponovo zatrudni.
Sada se između naših protagonista dešava razdor između svoje realnosti i svojih snova. Realnost koja je sigurna, laka, komforna, pouzdana i ona na koju su navikli i snovi koji su nesigurni, klimavi, nezreli i nerelni. Šta uraditi u tom trenutku?
Postavlja se pitanje da li su naši snovi ostvarivi; da li su naše mladalačke želje i nadanja moguća? Da li je moguće pobeći od beznadne ispraznosti u koju nas ovaj svet beskompromisno uvlači?
Da li je u redu pomiriti se sa svojim trenutnim životom i da li smo samim tim pomirenjem zapravo došli do svoje istine koju smo konstantno jurili ceo život i koja je stalno za korak ispred nas? Da li je to istina koju ne možemo uhvatiti ili pak iluzija od koje ne možemo pobeći?
Ejpril Viler kao Madam Bovari
Sličnosti između Ejpril Viler i Eme Bovari, junakinje iz Gistav Floberovog genijalnog romana Madam Bovari, su veoma velike i pojmljive.
Njih dve su najvažniji likovi svog dela, iako su u prvi mah muški protagonisti stavljeni u prvi kadar i priča počinje sa njima. Obe naše supruge žude za svojim neostavrenim ambicijama iz mladosti, tražeći ostvarenje istih dolaze do potpunog neizbežnog sloma svojih ličnosti i odbijajući takav život biraju smrt pre života.
Put oslobođenja
Položiti sve nade u obećanje koje nikad nije dato.
Na kraju, u ovom emotivno nabijenom filmu prepunom svih mogućih stanja svesti i rolerkosterom od euforije do agonije; dolazimo do trenutka koji je oslobađajuć za oba naša supružnika.
Frenk, pomirujući se sa svojom situacijom i želeći da napravi najbolje od onoga što ima, i Ejpril, nepomirujući se sa svojom sudbinom i svojim postupcima koje su dovele do nje.
Ovaj film nam ne daje odgovore već samo pitanja na koja svako od nas treba odgovoriti za sebe. Da li ćemo imati dovoljno hrabrosti dosanjati naše snove i doći do istine sa samim sobom, koja je zapravo ništa drugo do sreća.
Sreća za kojom svi toliko žudimo i do koje je tako lako stići ako se samo oslobodimo svih metaforičkih okova i lanaca koji su stavljeni pred nas i prestanemo pokušavati biti neko drugi do nas samih.
Tako ćemo doći do puta oslobođenja, našeg revolucionarnog puta.
piše: Grujica Kelić
