Predstava „Ona“ u režiji Mie Knežević se prikazuje od 2014. godine u okviru Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina i u raznim gostovanjima, između ostalog, i u pozorištu „Promena“. Dve glumice, Alisa Lacko i Jelena Đulvezan, igraju glavnog lika, Hanu.
Hanin promašeni život
Hana je tridesetogodišnjakinja koja je donela mnoge pogrešne životne odluke. Propustila je mnoge prilike, ćutala i potiskivala svoje emocije. Zbog svega toga postala je samo senka svoje ličnosti.
Hana je slika i prilika robotizovane savremene žene koja sluša zapovesti društvenih normi i koja se sa sobom bavi samo kada treba da iskombinuje odeću.
Ceo takav tok života se menja kada glavni lik doživljava saobraćajnu nesreću i pada u komu. Tada se po prvi put suočava sama sa sobom. U prostoriji, koja u predstavi oslikava njene misli, nailazi na onu sebe od koje jako dugo beži. Sreće onu Hanu koja poput duha prošlosti iz Dikensove „Božićne priče“ želi da prikaže Hani njene najteže trenutke i natera je da prizna svoje greške.
Grešaka koje je učinila ima mnogo, a zavisnost od duvana i propali brak su samo njihove posledice. Ceo njen život joj se čini promašen: napustio je otac dok je bila dete, njena samoživa majka je uvek bila hladna prema njoj, bila je silovana kao tinejdžerka, muž ju je napustio zbog ljubavnice…
Najskoriji događaj koji je poremetio tok njenog života je neželjena trudnoća. Naime, Hani je sama pomisao na majčinstvo i decu odvratna jer ni sama nije imala lepo detinjstvo. Njoj nije stalo do nerođenog deteta i želi da umre.
Susret sa samom sobom
Hana se u predstavi nalazi ispred ogledala u kojima su oslikani njeni najdublji strahovi, sa kojima ona uporno odbija da se suoči. Ostavljena i sama ne vidi nikakvu svetlu tačku u svom životu.
Druga Hana, tj. njena podsvest, ima elemente koji su suprotni sa junakinjom koju znamo. Ona želi da bude majka, želi da živi, ali ne na način na koji je živela do sad. Ona ima volju da se menja, radi na sebi, da zavoli sebe i psihički i fizički, i da prestane da se prilagođava željama drugih ljudi.
Dva nivoa svesti koje glavni lik poseduje moraju postati jedno, jer njihov sukob je i doveo Hanu u ovakvu naizgled beznadežnu situaciju. Njen parališući strah od samoće zamenjuje uvid da nikad ne može biti sama ukoliko ima sebe.
Hana shvata da oslonac može pronaći samo u sebi, da njena sreća ne treba da zavisi ni od muža, ni majke, niti od bilo koga drugog.
Ona više ne želi da joj svaki dan i svaka nedelja ima tačno određen raspored, jer uviđa da život ne funkcioniše tako, on je značajno kompleksniji i lepši od takvih okvira.
Opsesivna kontrola i potiskivanje emocija načinili su od Hane jednu veštačku ličnost. Susretanjem same sebe ona se ponovo rađa i vraća samoj sebi, tako da je saobraćajna nesreća definitivno bila prekretnica u njenom životu.
„Nemam vremena“ kao najbolji izgovor današnjice
Ova predstava iako se bavi tipičnim ženskim pitanjima obuhvata mnogo više problema, od kojih su glavni pitanje identiteta i samospoznaje. Mnogo je lakše bežati od sebe, ućutkivati svoje emocije, snove, nadanja i razočarenja nego stati ispred ogledala, skinuti masku koju svakodnevno nosimo i pred sobom i pred drugima i zavoleti i prihvatiti ono što se ispod nje krije.
Hani je bilo potrebno da doživi saobraćajnu nesreću da bi ponovo upoznala sebe. Međutim, to ne treba da znači da svako treba da doživi neku ličnu katastrofu da bi doveo u pitanje sve što misli da zna o sebi.
Ni u jednom dobu kao danas nije bilo lakše pobeći od sebe. Ljudi i kad su sami, opet su na socijalnim mrežama, stalno prave neke rasporede i planove, i „nemaju vremena“ da se bave sobom.
„Nemati vremena“ je najbolji izgovor za sve čime nećemo da se bavimo.
Upravo zbog nemanja vremena ljudi su postali otuđeni. Sreću traže u novcu, uspešnoj karijeri ili savršenom fizičkom izgledu. Ništa od toga, zapravo, ne donosi lični mir, tako da se konstantno tone sve dublje. Maski je sve više, vremena je sve manje.
Hana nam pokazuje koliko je bitno znati i ne bežati od svog ja. Na kraju krajeva, sve što nam ostaje jesmo mi sami, jer koliko se god krili, od sebe ne možemo pobeći.
Predstava „Ona“ nam daje snažnu poruku da rad na sebi, kao i svaki drugi rad, zahteva vreme i svakodnevnu istrajnost, da od sebe ne odustajemo i da sebe zavolimo. Jer ljubav prema sebi je osnova ljubavi prema drugima.
